RADOVANJE KROZ LOVOROVO GRANJE by P.Dragosavac
Magazin CAMP, no. 1, oktobar 2004.
Za vreme Olimpijade mnogi su se žestili zbog ingenioznog projekta “Soft tim – Radovanje” – čiji je idejni tvorac vedeta srpskog tv-novinarstva Igor Miklja, počasni glodur jednog i jedinstvenog Treæeg kanala. Zlonamernici su smatrali kako Mikljina “kulturna reprezentacija” sa nacionalnim veličinama poput Nigora, P.I. Blaže i Ane Stanić nije reprezentativna; kako su Voja Nedeljkoviæ i njegovo jato kloniranih tv-lutkica nadmašili Koraæevu olimpijsku normu u lupetanju; kako emisija “Radovanje”, kakvu ne bi smislio ni kralj treša Džon Voters, predstavlja mikljažu gledalaca i privatizaciju nacionalne frekvencije koja bi, po definiciji, morala da bude opšte dobro.
Zlonamernici, naravno, nisu bili u pravu. Multidimenzionalni projekat ingenioznog glodura trebalo je “da predstavi našu zemlju i kulturu na Olimpijskim igrama”. Taj cilj ispunjen je na maestralan način. Nema ni zemlje, ni kulture! Nedostajali su samo Igor Miklja i njegov “dream team” da to uobliče... u jedno veliko - bučno i beznačajno – ništa. Kome nije bilo jasno, razbistrilo mu se: Umesto države postoji nedefinisana teritorija, umesto nacije bes(lo)vesno stanovništvo, umesto kulture besmisleni galimatijas, umesto tv-programa kreveljenje pred kamerama...
Sigurno da nije bilo lako sprovesti u delo tako smelu i ambicioznu zamisao i tim više potrebno je uvažavati samopožrtvovano pregnuće svih navijača i kulturnih misionara iz Mikljine reprezentacije. Sreća te u Srbiji bar oko jedne stvari postoji najšira društveni i politički konsenzus: “naša kultura” je ružičasto-žute boje. Ružičasto-žuto je ono što jesmo i čemu stremimo, na osnovu toga drugi mogu da dobiju najbolju predstavu o nama i, prirodno, sportski novinar sa vizijom za svoj projekat dobija podršku najviših srpskih funkcionera – predsednika, premijera, predsednika skupštine, ministra kulture... Oni poznaju svoj narod i znaju šta je za njega najbolje.
A ko bi bolje sastavio “kulturnu reprezentaciju” od Miklje i Trećeg kanala? Sa gomilom ispraznih emisija “od doruèka do ruèka do veèere”, kvizovima i porniæem u ponoæ, Treæi kanal je bio preteèa ružièasto-žute televizije. Na velika vrata je uveo praznologiju u etar. Odigrao je jednu od glavnih uloga u srozavanju ukusa i svesti (mlaðe) gradske publike, kojoj je bio prvenstveno namenjen. Godinama je gajio društvenu šizofreniju - dok se na dvesta kilometara od Beograda ginulo, promovisao je usiljeno veselje.
Reèju, spreman je doèekao novo doba - tranziciju u demokratiju. Nije se, doduše, pokazao tako vešt u preplivavanju kao Pink, izgubio je mladalaèki polet iz prve polovine devedesetih, ali je ispekao veštinu “snalaženja”, kojoj je nesebièno poduèavao svoj auditorijum. Po “osloboðenju”, zbog velikih zasluga za narod i svega što je propatio za vreme komunistièkog jarma, Igoru Miklji zasluženo biva povereno kormilo plutajuæe televizije.
Programskom šemom momentalno su počeli da duvaju novi vetrovi. Treći je poèeo da nas uveseljava sve inventivnijim kvizovima, “drugaèijim” predizbornim emisijama, tv-novelama i mnogim drugim lepim stvarima. U svom stilu. Ipak, pokazaæe se da je sve to bila samo priprema, èekanje prave prilike za zaokruživanje kulturne misije zapoèete poèetkom devedesetih, kada se Treæi latio sistematskog razvodnjavanja “gradske supstance”.
Površnošæu, izveštaèenošæu i ispraznošću Treći je temeljno i postojano razgraðivao svaki (beo)gradski mit i simbol. A tiha voda breg roni. Uvek su ga potcenjivali i nipodaštavali, ali je odradio posao. Posadio je seme iz koga su ubrzo poèele da nièu palme i drugi slièni plodovi. Nije ništa èudno što su Miklja, Voja i njihovo jato bili jedini predstavnici “SCG” koji su se u vreme olimpijskih poraza ludo zabavljali i kliberili. Ko se poslednji smeje, najslaðe se smeje...
Novo vreme postavilo je nove izazove i Treæi je ponovo bio na visini zadatka. Nema ljutnje. Jedino su Miklja i Treæi priskoèili u pomoæ “državi” kada se ispostavilo da kulturna prezentacija “države” na Olimpijadi nije na vreme osmišljena. Ponudili su nešto èega niko drugi ne bi mogao da se seti - da ono što se državom i državnom televizijom zove bude pokriæe za sitan æar ekipe “zaslužnih”, ovaj put “novinara” i “umetnika”. Ministar 011 imao je sluha za to. Za šta drugo država uostalom i služi? Za državnu televiziju znamo, ona, kaže njen šef, treba da opamećuje narod. Zato su u Atinu išli samo najbolji.
Sve u svemu, pravo na negodovanje zbog izbora selektora Miklje imaju jedino istinski doajeni srpske kulture našeg doba: Stoja, Indira, Aca Lukas, Ceca, Džej... Kako za njih nije bilo mesta na selektorovom spisku kada se zna da su upravo oni najbolji i najpoznatiji ambasadori “naše” kulture. Treba se nadati da će, posle sveobuhvatnih analiza rezultata iz Atine koje su najavljivane, bar na Olimpijadu u Pekingu putovati najjača “kulturno-medijska” reprezentacija. I sportski rezultati æe onda sigurno biti mnogo bolji.
Za vreme Olimpijade mnogi su se žestili zbog ingenioznog projekta “Soft tim – Radovanje” – čiji je idejni tvorac vedeta srpskog tv-novinarstva Igor Miklja, počasni glodur jednog i jedinstvenog Treæeg kanala. Zlonamernici su smatrali kako Mikljina “kulturna reprezentacija” sa nacionalnim veličinama poput Nigora, P.I. Blaže i Ane Stanić nije reprezentativna; kako su Voja Nedeljkoviæ i njegovo jato kloniranih tv-lutkica nadmašili Koraæevu olimpijsku normu u lupetanju; kako emisija “Radovanje”, kakvu ne bi smislio ni kralj treša Džon Voters, predstavlja mikljažu gledalaca i privatizaciju nacionalne frekvencije koja bi, po definiciji, morala da bude opšte dobro.
Zlonamernici, naravno, nisu bili u pravu. Multidimenzionalni projekat ingenioznog glodura trebalo je “da predstavi našu zemlju i kulturu na Olimpijskim igrama”. Taj cilj ispunjen je na maestralan način. Nema ni zemlje, ni kulture! Nedostajali su samo Igor Miklja i njegov “dream team” da to uobliče... u jedno veliko - bučno i beznačajno – ništa. Kome nije bilo jasno, razbistrilo mu se: Umesto države postoji nedefinisana teritorija, umesto nacije bes(lo)vesno stanovništvo, umesto kulture besmisleni galimatijas, umesto tv-programa kreveljenje pred kamerama...
Sigurno da nije bilo lako sprovesti u delo tako smelu i ambicioznu zamisao i tim više potrebno je uvažavati samopožrtvovano pregnuće svih navijača i kulturnih misionara iz Mikljine reprezentacije. Sreća te u Srbiji bar oko jedne stvari postoji najšira društveni i politički konsenzus: “naša kultura” je ružičasto-žute boje. Ružičasto-žuto je ono što jesmo i čemu stremimo, na osnovu toga drugi mogu da dobiju najbolju predstavu o nama i, prirodno, sportski novinar sa vizijom za svoj projekat dobija podršku najviših srpskih funkcionera – predsednika, premijera, predsednika skupštine, ministra kulture... Oni poznaju svoj narod i znaju šta je za njega najbolje.
A ko bi bolje sastavio “kulturnu reprezentaciju” od Miklje i Trećeg kanala? Sa gomilom ispraznih emisija “od doruèka do ruèka do veèere”, kvizovima i porniæem u ponoæ, Treæi kanal je bio preteèa ružièasto-žute televizije. Na velika vrata je uveo praznologiju u etar. Odigrao je jednu od glavnih uloga u srozavanju ukusa i svesti (mlaðe) gradske publike, kojoj je bio prvenstveno namenjen. Godinama je gajio društvenu šizofreniju - dok se na dvesta kilometara od Beograda ginulo, promovisao je usiljeno veselje.
Reèju, spreman je doèekao novo doba - tranziciju u demokratiju. Nije se, doduše, pokazao tako vešt u preplivavanju kao Pink, izgubio je mladalaèki polet iz prve polovine devedesetih, ali je ispekao veštinu “snalaženja”, kojoj je nesebièno poduèavao svoj auditorijum. Po “osloboðenju”, zbog velikih zasluga za narod i svega što je propatio za vreme komunistièkog jarma, Igoru Miklji zasluženo biva povereno kormilo plutajuæe televizije.
Programskom šemom momentalno su počeli da duvaju novi vetrovi. Treći je poèeo da nas uveseljava sve inventivnijim kvizovima, “drugaèijim” predizbornim emisijama, tv-novelama i mnogim drugim lepim stvarima. U svom stilu. Ipak, pokazaæe se da je sve to bila samo priprema, èekanje prave prilike za zaokruživanje kulturne misije zapoèete poèetkom devedesetih, kada se Treæi latio sistematskog razvodnjavanja “gradske supstance”.
Površnošæu, izveštaèenošæu i ispraznošću Treći je temeljno i postojano razgraðivao svaki (beo)gradski mit i simbol. A tiha voda breg roni. Uvek su ga potcenjivali i nipodaštavali, ali je odradio posao. Posadio je seme iz koga su ubrzo poèele da nièu palme i drugi slièni plodovi. Nije ništa èudno što su Miklja, Voja i njihovo jato bili jedini predstavnici “SCG” koji su se u vreme olimpijskih poraza ludo zabavljali i kliberili. Ko se poslednji smeje, najslaðe se smeje...
Novo vreme postavilo je nove izazove i Treæi je ponovo bio na visini zadatka. Nema ljutnje. Jedino su Miklja i Treæi priskoèili u pomoæ “državi” kada se ispostavilo da kulturna prezentacija “države” na Olimpijadi nije na vreme osmišljena. Ponudili su nešto èega niko drugi ne bi mogao da se seti - da ono što se državom i državnom televizijom zove bude pokriæe za sitan æar ekipe “zaslužnih”, ovaj put “novinara” i “umetnika”. Ministar 011 imao je sluha za to. Za šta drugo država uostalom i služi? Za državnu televiziju znamo, ona, kaže njen šef, treba da opamećuje narod. Zato su u Atinu išli samo najbolji.
Sve u svemu, pravo na negodovanje zbog izbora selektora Miklje imaju jedino istinski doajeni srpske kulture našeg doba: Stoja, Indira, Aca Lukas, Ceca, Džej... Kako za njih nije bilo mesta na selektorovom spisku kada se zna da su upravo oni najbolji i najpoznatiji ambasadori “naše” kulture. Treba se nadati da će, posle sveobuhvatnih analiza rezultata iz Atine koje su najavljivane, bar na Olimpijadu u Pekingu putovati najjača “kulturno-medijska” reprezentacija. I sportski rezultati æe onda sigurno biti mnogo bolji.
posted by 30.februar at 4:23 PM
0 Comments:
Post a Comment
<< Home