TOPLA PREPORUKA
MAGAZIN CAMP, no.1, oktobar 2004.
Morisi ( ex The Smiths ) posle sedam godina ćutanja, odlučio da se obračuna sa Amerikom koja mu je dugogodišnja domovina, ali i sa Britanijom, kojoj se obraća sa gnevom i nostalgijom
Okrugla soba puna mladih, veselih lica. U sredini, rasporedjeni instrumenti. Muzičari započinju prve taktove pesme koja zvuči kao mondish retro-rok. Pevač se okreće ka kameri. Beli sako ( da, kao onaj koji su svi nosili na Euroviziji ), farmerke, fensi cipelice. Morisi, jedan od najznačajnijih muzičara sredine osamdesetih, posle nekoliko godina odsustva sa scene, vratio se da nešto kaže.
Frontmen najvažnijeg od svih važnih alternativnih bendova, sastava The Smiths, poznat je po dobro upakovanoj ali brutalnoj istini, koju plasira kroz tekstove, i po prgavom temperamentu. Tokom devedesetih se parničio sa ostalim članovima benda, a u pauzama suđenja snimao je relativno nezapažene albume. Kritičari su ga, ne bez razloga, opominjali da ne može da živi od stare slave. A slava je, zaista, bila ogromna. Kada je, povodom svog 45. rođendana ( 22.maj 2004. ), odlučio da napravi koncert u rodnom Mančesteru, 15.000 ulaznica je planulo za manje od tri sata. Ovoj pomami doprinosi i izuzetan uspeh njegovog poslednjeg albuma “You are the quarry”, kojim je Morisi razrdmao svoju uspavanu stariju fan-bazu i zadobio nove poštovaoce.
Stiven Patrik Morisi je odrastao u Mančesteru, gradu koji je u pretposlednjoj deceniji prošlog veka zbog svojih “zasluga” proglašen za muzičku Meku. A ovu titulu za Mančester je zadobio impresivan tim sastavljen od bendova Joy Division, New Order, The Stone Roses, Happy Mondays…Svi oni su ponikli upravo odande, najveći broj sa etikete Factory records. Ipak, u istoriji muzike, The Smiths će ostati ono što je Bekam bio u FC Man.United. Neprikosnoveni i najobožavaniji. Pre karijere u bendu, Morisi je bio muzički novinar a jedno vreme je vodio i fan - klub grupe New York Dolls. Krajem 1982. upoznaje gitaristu Džonija Mara sa kojim otpočinje saradnju, a njih dvojica će postati kreativni stub benda The Smiths. Morisijevi tekstovi iz tog perioda spadaju u najcitiranije u muzičkoj štampi, mnogi su inspirisani delima Oskara Vajlda i drugih poznatih piscaca, a kroz njegov rad se često provlači i opsesija koju ima prema Džejmsu Dinu. Posle pet izuzetno plodnih godina, u kojima izlaze inovativni i provokativni albumi kao što su “The queen is dead” i “The world won’t listen”, Smitsi se zvanično raspadaju polovinom 1987. U prvom periodu solo karijere Morisi je uspešan, da bi se kasnije odvojio od komercijalne scene i snimao samodovoljne “nosače zvuka” .
“You are the quarry” je njegov povratak na stari način. Morisi je bio u studiju zajedno sa muzičarima, što predstavlja osnovnu promenu. Prethodnih godina snimao bi prvo svoje deonice a onda je bend odrađivao ostatak, bez mogućnosti da se konsultuje sa „tatom“. Na ovaj potez ga je nagovorio izuzetno zahtevan producent Džeri Fin, poznat po svom radu sa pop-pank bendovima kao što su Blink-182 ili Green Day. Album kombinuje mnoge žanrove – od elektro zvuka, preko instrumenata kao što su mandolina i flauta, do džeza i roka.
“Spalite disko, obesite di-džeja Jer muzika koju tamo puštaju Ne govori mi ništa o mom životu…”
…poručili su The Smiths 1987, a publika je poslušala. Iako nisu zabeleženi fizički napadi na disk-džokeje, muzička scena je postala bogatija za veliki broj bendova koji su propagirali nešto više od komlovanih pramenova Wham-a ili Duran Duran. Morisijevi stihovi ostaju u podtekstu svakog kasnijeg pokreta koji se borio protiv beznačajnih Billboard pesmuljaka ili autistične, polupotentne elektronike. A sa takvim nasleđem i reputacijom, šta je to što Morisija sada žulja i šta mu smeta?
Amerika. Njihova spoljna politika. ( America you are not the world ) I unutrašnja politika.( The first of the gang to die ) Britanija. Umešanost u prljave ratove.( Irish blood, English heart ) Smetaju mu i njegovi dojučerašnji fanovi , koji su ga sažvakali i ispljunuli. Smeta mu njegova sopstvena nostalgija za boljom Engleskom koju pamti.( Come back to Camden, You know I couldn’t last )
Da li u vam u lokalnoj diskoteci puštaju melodije koje govore o vašem životu? Ako je odgovor ne, znate šta treba da uradite.
Morisi ( ex The Smiths ) posle sedam godina ćutanja, odlučio da se obračuna sa Amerikom koja mu je dugogodišnja domovina, ali i sa Britanijom, kojoj se obraća sa gnevom i nostalgijom
Okrugla soba puna mladih, veselih lica. U sredini, rasporedjeni instrumenti. Muzičari započinju prve taktove pesme koja zvuči kao mondish retro-rok. Pevač se okreće ka kameri. Beli sako ( da, kao onaj koji su svi nosili na Euroviziji ), farmerke, fensi cipelice. Morisi, jedan od najznačajnijih muzičara sredine osamdesetih, posle nekoliko godina odsustva sa scene, vratio se da nešto kaže.
Frontmen najvažnijeg od svih važnih alternativnih bendova, sastava The Smiths, poznat je po dobro upakovanoj ali brutalnoj istini, koju plasira kroz tekstove, i po prgavom temperamentu. Tokom devedesetih se parničio sa ostalim članovima benda, a u pauzama suđenja snimao je relativno nezapažene albume. Kritičari su ga, ne bez razloga, opominjali da ne može da živi od stare slave. A slava je, zaista, bila ogromna. Kada je, povodom svog 45. rođendana ( 22.maj 2004. ), odlučio da napravi koncert u rodnom Mančesteru, 15.000 ulaznica je planulo za manje od tri sata. Ovoj pomami doprinosi i izuzetan uspeh njegovog poslednjeg albuma “You are the quarry”, kojim je Morisi razrdmao svoju uspavanu stariju fan-bazu i zadobio nove poštovaoce.
Stiven Patrik Morisi je odrastao u Mančesteru, gradu koji je u pretposlednjoj deceniji prošlog veka zbog svojih “zasluga” proglašen za muzičku Meku. A ovu titulu za Mančester je zadobio impresivan tim sastavljen od bendova Joy Division, New Order, The Stone Roses, Happy Mondays…Svi oni su ponikli upravo odande, najveći broj sa etikete Factory records. Ipak, u istoriji muzike, The Smiths će ostati ono što je Bekam bio u FC Man.United. Neprikosnoveni i najobožavaniji. Pre karijere u bendu, Morisi je bio muzički novinar a jedno vreme je vodio i fan - klub grupe New York Dolls. Krajem 1982. upoznaje gitaristu Džonija Mara sa kojim otpočinje saradnju, a njih dvojica će postati kreativni stub benda The Smiths. Morisijevi tekstovi iz tog perioda spadaju u najcitiranije u muzičkoj štampi, mnogi su inspirisani delima Oskara Vajlda i drugih poznatih piscaca, a kroz njegov rad se često provlači i opsesija koju ima prema Džejmsu Dinu. Posle pet izuzetno plodnih godina, u kojima izlaze inovativni i provokativni albumi kao što su “The queen is dead” i “The world won’t listen”, Smitsi se zvanično raspadaju polovinom 1987. U prvom periodu solo karijere Morisi je uspešan, da bi se kasnije odvojio od komercijalne scene i snimao samodovoljne “nosače zvuka” .
“You are the quarry” je njegov povratak na stari način. Morisi je bio u studiju zajedno sa muzičarima, što predstavlja osnovnu promenu. Prethodnih godina snimao bi prvo svoje deonice a onda je bend odrađivao ostatak, bez mogućnosti da se konsultuje sa „tatom“. Na ovaj potez ga je nagovorio izuzetno zahtevan producent Džeri Fin, poznat po svom radu sa pop-pank bendovima kao što su Blink-182 ili Green Day. Album kombinuje mnoge žanrove – od elektro zvuka, preko instrumenata kao što su mandolina i flauta, do džeza i roka.
“Spalite disko, obesite di-džeja Jer muzika koju tamo puštaju Ne govori mi ništa o mom životu…”
…poručili su The Smiths 1987, a publika je poslušala. Iako nisu zabeleženi fizički napadi na disk-džokeje, muzička scena je postala bogatija za veliki broj bendova koji su propagirali nešto više od komlovanih pramenova Wham-a ili Duran Duran. Morisijevi stihovi ostaju u podtekstu svakog kasnijeg pokreta koji se borio protiv beznačajnih Billboard pesmuljaka ili autistične, polupotentne elektronike. A sa takvim nasleđem i reputacijom, šta je to što Morisija sada žulja i šta mu smeta?
Amerika. Njihova spoljna politika. ( America you are not the world ) I unutrašnja politika.( The first of the gang to die ) Britanija. Umešanost u prljave ratove.( Irish blood, English heart ) Smetaju mu i njegovi dojučerašnji fanovi , koji su ga sažvakali i ispljunuli. Smeta mu njegova sopstvena nostalgija za boljom Engleskom koju pamti.( Come back to Camden, You know I couldn’t last )
Da li u vam u lokalnoj diskoteci puštaju melodije koje govore o vašem životu? Ako je odgovor ne, znate šta treba da uradite.
posted by 30.februar at 1:00 PM
0 Comments:
Post a Comment
<< Home