MLADOST NE OPRAVDAVA BESVEST

MAGAZIN CAMP, broj 3. Mart 2005.


Lekcija iz nemačkog


Jedna od najposećenijih projekcija festivala čiji bi se „domaćin“ pre mogao nazvati Festoje a ne Festmen, bila je trosipočasovna saga o poslednjih nekoliko dana života Adolfa Hitlera koju je režirao Oliver Hiršbigel ( Oliver Hirschbiegel ) Film „Die Untergang“ ( na srpskom bi bilo „Pad“ ) prekršten je u bukvalno „Hitler-poslednji dani“. Izgleda da je pojašnjenje u naslovu upalilo - Po do tada najvećoj ciči i snegu, više od četiri hiljade beogradskih duša sjatilo se valjda da nešto malo sazna o istoriji, uporedi a možda i izvuče neko naravoučenije. Izgledalo je da će popodne proteći u miru i tišini, sve dok Firer ( u tumačenju Bruna Ganca ) posle prve trećine filma ne pomenu kako mu je baš drago što je trebio omrznute mu Juden. Kad, ne lezi vraže – kroz salu odjeknu nemnogoljudni ali iskreni i intenzivni aplauz! Od ovog trenutka praćenje filma bilo je poremećeno zagonetkom– Gde su, i kada, ovi klaperi imbecilizma videli te Jevreje? Ili crnce? Pa čak i tzv.Šiptare, koji bi sigurno ušli u ovaj pronacistički paketić? Samo na televiziji, kod Vudija Alena, na NBA utakmicama, ili Ramuša na Proces TV. Ali mrze.Pobili bi. Podržavaju Adolfa i njegove metode. Plješću i navijaju.
Jedini „lek“ da se dalje ne sramotimo međ strancima, a bogami ni pred samima sobom, je da pokušamo da toleranciju i antifašizam nametnemo silom. Pa lepo kad su na repertoaru kontraverzne predstave ili filmovi, a neko aplauzom afirmiše zločince ili njihovu politiku čime ugrožava mirno gledanje ostalim građanima – tri dana u zatvor. Nemci se, kao što smo videli na ovogodišnjem Festu, sa svojim demonima obračunavaju ne teranjem na robiju, već izvrsnim filmovima. I „Deveti dan“ Volkera Šlendorfa i „Napola“ mladog Denisa Gansela koriste Drugi svetski rat kao okvir za priče o velikim ljudskim dramama i dilemama. Ipak, kod njih ideološke dileme nema – svaki kadar jasno implicira da je to bio jedan od najgnusnijih perioda u istoriji civilizacije a scenarija nedvosmisleno apostrofijraju sve direktne uzočnike pada. I to, još uvek. Šezdeset godina kasnije. Možda će i u Srbiji 2055., neki blokbaster opisati ovdašnje krivce malo konkretnijim imenima od „Drekavac iz tunela“. Sa druge strane, sve najznačajnije nagrade u Nemačkoj tokom protekle godine dobija „Glavom kroz zid“ Fatiha Akina, sjajna melodrama koja govori o težini ali i šarmu života turske manjine u Hamburgu. Različite teme, sjani rezultati, jedinstvo etike i estetike, fondovi koji očigledno znaju kuda da usmere novce. Za nas, još uvek, nedostižan spisak.

„Pad“ se završava insertom iz dokumentarca o Traudl Junge, jednoj od junakinja filma, koja je tokom rata bila lična Hitlerova sekretarica. Njena poruka čovečanstvu snimljena je neposredno pred smrt, 2002. godine, a Traudl u kameru govori kako nije znala ništa o monstruoznosti režima za koji je radila. I tek mnogo godina kasnije, prolazivši pored groba neke mlade Jevrejke, koja je bila isto godište kao i frau Junge, a ubijena je one godine kada je Traudl postala Sekretarica,shvatila je bolnu istinu - da mladost i neinformisanost nisu opravdanje za saučestvovanje u zlodelu.. Oni koji su hteli da aplaudiraju ovoj rečenici, bili su, na žalost, demoralisani.