ŠUTIRANJE ROCK&ROLLA by Pedja Dragosavac

MAGAZIN CAMP, NO.1, OKTOBAR 2004.

Zahvaljujuæi znamenitoj prošlosti, B92 je na svoju 15-tu godišnjicu mnogo više od obicnog medija, postao je mit! Mitologizacija ne znaèi da herojskih dela nije bilo. Naprotiv: Bilo ih je i nikad neæe biti sporna. Nanosi vremena, meðutim, znaju da zamagle stvarne dogaðaje, da im udahnu sasvim nova znaèenja. Istinita (i)storija je stvar interpretacije: «Reci mi šta hoæeš da budeš i prošlost po meri cilja biæe skrojena!»

Za 15-ti roðendan Radio B92 evocirao je uspomene na prošlost mnogo više nego ranije. Nekadašnji novinari su ponovo sedeli pred mikrofonima, glumila se mladalaèka spontanost, èak su - jednom dnevno! – emitovane pesme koje su nekada bile nezaobilazni deo muzièkog programa. Nostalgièna seæanja trebalo je da naglase kako stari duh Omladinskog radija B92 sada obitava na Novom Beogradu, u luksuznim prostorijama razgranate kapitalistièke kompanije B92.

Iako se poziva na dane bolje prošlosti, B92 treæeg milenijuma je u suštinskom smislu jedan sasvim novi entitet. Nekadašnji omladinci – buntovnici socijalizma - 2004. godine su etablirani trideset(i-nešto) godišnjaci. Avangarda tranzicije. Neki šefuju u matiènoj kuæi, neki su se preselili u još profitabilnija preduzeæa, jedino je, valjda, Milica Kuburoviæ bez traga i glasa nestala iz javnog života.

Rast firme razvodnio je nekada kompaktan kolektivni duh. Prljav veš sve èešæe dopire u javnost. Meðu razlièitim frakcijama kapitalistièke kompanije konstantno tinja sukob niskog intenziteta. Starosedeoci se, bar deklarativno, glože oko vizije buduænosti Radija. Jedni su za beskompromisn(ij)u komercijalizaciju, drugi za oèuvanje kontrakulturnog plamena. Problem je, meðutim, što je reè o «sholastièkoj» raspravi. Nikakve vizije po svoj prilici nema. Poklekla je pred «nameštenjima» koja znaèe moæ, status, društveni ugled.


Radio
Mada je Radio danas samo jedan manji segment kompanije B92, ni njega nisu mimoišle «sistemske promene». Emisije kao što su «Šišmiš» i «Velika rokenrol prevara» davna su prošlost, u nekada neprikosnovenom terminu „Intervjua dana“ emituju se razbibrižni kvizovi, angažovanost je razvodnjena trivijalnim tonovima i reklamama. Prirodno je, stoga, što se i plejlista osvežava sve lakšim sadržajima. Zahtevi oglašivaèa i muzièke želje najbrojnije publike - one koja radio slušaju na preskok, u intervalima od desetak minuta – morale su da budu pretpostavljene navikama starih slušalaca.

Na skali vrednosti, Public Enemy, Sonic Youth ili Disciplina Kième nekada su se kotirali mnogo bolje od muzièkih želja domaæica koje slušaju radio dok kuvaju ruèak. Vremena su se, meðutim, promenila. Preživele oaze drugaèije muzike – „Disko 3000“, „Moæ veštica“, „Originalni soul reènik“ i dr. - podseæaju na pionirske dane, no ne treba gajiti iluzije kako je povratak na staro moguæ. Nije mala stvar ni što je inovirana „mejnstrim“ koncepcija Radija B92 ponovo najispoliranija u èitavom etru.

Zašto muzièka redakcija B92 ne uspeva da razvije populistièki koncept, koji bi u isto vreme bio po ukusu široke publike i po meri «muzièkih puritanaca» iz redakcije, složenije je pitanje na koje ima više odgovora.

Dok je „ukus miliona“ u Srbiji je 90-tih srozavan na najjeftinije ružièasto, B92 je dugo bio jedini medij koji je (i) u muzièkom smislu išao u korak sa vremenom. Slušaocima je pružao ugodnu iluziju kako žive u svetu a ne u crnoj rupi univerzuma. Pomalo paradoksalno Radio je bio najnezavisniji u doba najcrnjeg mraka prve polovine 90-tih. Živelo se od donacija, ali je donatora bilo taman toliko da ni jedan nema veæi uticaj na ureðivaèku politiku. Zato je u muzièkom smislu bilo moguæe razvijati koncept koji bi bio shvaæen kao elitistièko-eksluzivistièki èak i u sredinama gde jaz izmeðu masovne i alternativne kulture nije tako dubok kao kod nas. Ipak, propuštena je prilika da se znaèajnije podrzi i pomogne razvoj lokalne kulturne produkcije.

Do prve «zvaniène» korekcije muzièke politike Radija došlo je sa formiranjem ANEM-a. Usled velikog rasta slušanosti tokom zimskih demonstracija 96/97 unutar kolektiva sazreva svest o potrebi trajnijeg pridobijanja mejnstrim publike. Pod savetnièkom paskom iskusnog radio-konsultanta iz Velike Britanije, B92 uvodi formulu plejliste - unapred odreðene liste pesama koje se puštaju tokom dana. Muzièka šema, koju su do tada kreirali muzièki saradnici, gubi na nepredvidivosti, ali Radio zato dobija na slušanosti.

Jedan mnogo drastièniji rez, meðutim, teško je vremenski locirati. Razgraðivanje domaæe rok scene bio je «proces dugog trajanja». Muzièki stratezi Radija B92 svakako nisu bili glavni akteri u tom procesu, ali njihov doprinos ne bi smeo da bude prenebregnut.

Kada je posle zatvaranja 9. marta Radio B92 sledeæeg dana ponovo ušao u etar emitujuæi samo muziku, nisu puštane samo „angažovane“ pesme Public Enemy-ja i Clash-a, veæ i Disciplina Kième, na primer. Kada je bilo potrebno artikulisati antiratni stav, pod pokroviteljstvom Radija realizovan je projekat Rimtutituki. Jedino je na talasima B92, u redovnom programu, emitovana necenzurisana verzija Rambove „Prijatelju, prijatelju“. Jedino na frekvenciji 92,5 MHz „Molitva“ Partibrejkersa nije bila politièki nekorektna.

Jedino je B92 mogao da pruži kakvo-takvo utoèište rok-sceni koja se našla na vetrometini. Ali, nije. Sa objašnjenjem da bi emitovanje domaæe muzike znaèilo utapanje u bezlièno radio-difuzno okruženje, B92 ne samo da se kontinuirano distancirao od domaæe rok-scene, veæ se dobrovoljno odrekao celokupne jugoslovenske rok baštine. Iako je ta muzika postala sastavni deo kolektivnog identiteta više gradskih generacija širom Jugoslavije, gurui ispravnog muzièkog ukusa odluèili su kako to više nije «kul». Preæutno je usvojena i premisa da je „naprednoj“ srpskoj publici (koja sluša B92) engleski bliži od maternjeg jezika.

Takva odluka imaæe dalekosežne posledice ne samo po (zvuèni) identitet Radija, veæ i na pravac razvoja popularne muzike u Srbiji. Pošto je tokom 90-tih postao najmoæniji trendseter «s one strane Pinka», B92 imao je potencijal da odluèujuæe utièe na taj pravac. Izabrao je, ipak, komforniju ulogu povlašæenog epizodiste. Umesto da nametne model urbane muzike i urbanog životnog stila koji bi bio alternativa ružièastom, odluèuje se za (sektaški) ekskluzivizam i snobizam.

Jugoslovenska rok muzika, šta god ko o njoj mislio, predstavljala je jedinu „urbanu baštinu“ koja je mogla da bude osnova za stvaranje civilizovanog novovremenskog koncepta popularne kulture. No, baština je napuštena. EKV je na talasima Radija B92 poslednji put bilo moguæe èuti onog dana kada je umro Milan Mladenoviæ. Nije bilo dovoljno samo ratosiljati se balasta „stare“ domaæe rok muzike, veæ je to nasleðe bilo neophodno uniziti, ne bi li se dokazalo kako je odluka imala pokriæe.

Jedina domaæa muzika koja æe ubuduæe postojati u programskoj šemi biæe muzika iz produkcije B92: Veliki prezir, Jarboli, Eva Braun, Kanda, Kodža i Nebojša, Darkvud dab... Podržavanje „nove scene“ u trenutku kada je muzièko tržište bilo u potpunom raspadu bio je hrabar potez vredan poštovanja. Postavlja se, ipak, pitanje šta je bio cilj kome se težilo – korespondiranje sa širom publikom ili zadovoljavanje „ekipe“ iz kruga dvojke. Prvi cilj nikada nije postignut. Drugi jeste, ali samozadovoljavanje i nije neka zabava.

Svojim sastavima, èiji kvalitet uglavnom nije sporan, matièna kuæa u mnogo èemu je uèinila medveðu uslugu. Stvoren je diskontinuitet sa prethodnom generacijom bendova, a prema svim grupama nove generacije koje ne objavljuju za B92 podignuta je visoka ograda. Bagatelisala se popularnost Dece loših muzièara, Sanšajna ili Del Arno Benda, a veštaèki su pumpani sastavi znatno skromnije tržišne vrednosti. RTS propagandni manir pre ili kasnije morao je da proizvede kontra-efekat. O tome najilustrativnije govori pesmica „Mrzim Kandu, Mrzim Kodžu, mrzim Silu, Darkvud dab...joj što mrzim Beograd“, koja i dan danas može da se èuje po provinciji.

Proces obesmišljavanja domaæe rok scene išao je ruku pod ruku sa distanciranjem od rok nasleða uopšte. Po ugledu na svetske metropole gde se u prvoj polovini 90-tih zahuktava tehno-manija i B92, da sluèajno ne bi kaskao za trendom, negde baš u jeku najveæe ekonomske kataklizme, pravi zaokret u tom pravcu. Gotovo preko noæi, gitarski zvuk poèinje da tretira kao arhaiènost, ili, internim reènikom, kao zabavu za seljake.

Rokenrol 90-tih jeste prolazio kroz veliku krizu. Komunizam je izdahnuo, svet se promenio, raðao se novi senzibilitet. Muzika je poèela da se razvija difuzno, u mnogo razlièitih pravaca. U promenjenom kontekstu rokenrol kao da se izduvao i izgubio na uverljivosti. Ipak, u svetskim metropolama iz kojih su razni uticaji stizali u Srbiju rokenrol je ostao legitimna alternativa. Ne više glavna i jedina, ali svakako jedna od alternativa.

Naèin na koji je „urbani Beograd“, olièen izmeðu ostalog i u Radiju B92, šutnuo rokenrol i prešaltovao se na di-džejeve svih boja imao je u sebi nešto vrlo provincijalno. Gurui ispravnog ukusa, koji su do juèe glorifikovali nojz i garažni rok, doživeli su iznenadno prosvetljenje i preko noæi promenili veru. Slušalaèka pastva poslušno ih je sledila i dok se lupilo dlanom o dlan „urbani Beograd“ veæ je bio u kolu novog trenda. B92 je taj novi trend kanalisao – preko programa, ali i prekovremenim radom svojih muzièkih saradnika, kojima klupski angažman - reklamiran na radiju - postaje redovna „honorarna“ delatnost.

Mnogi su i dan danas ponosni kako je to „urbani Beograd“, èak i u vreme sankcija, izolacije i ekonomske katastrofe, išao u korak sa svetom. Na tu temu, nažalost, nije bilo javne polemike - popularna kultura u Srbiji tretira se površno i „hvata“ stihijski – jer da jeste, èula bi se i drastièno drugaèija mišljenja. Ideja o kopiranju koncepta klupske kulture Londona ili Njujorka u bednoj i izolovanoj Srbiji - gde je najveæi broj noænih klubova smešten na Ibarskoj magistrali i gde mladi tavore bez posla i perspektive - sama po sebi je bila prilièno bizarna.

Ali ne znaèi da se nije primila. Naravno, na izvitoperen naèin. Siromaštvo, nedostatak informacija i nepostojanje komunikacije sa spoljnim svetom uticali su na to da se «srpski klabing» razvija u kontekstu koji sa izvornim nema mnogo veze. Za tako nešto nije postojala realna „materijalna i socijalna baza“ (koliko postoji danas svedoèi razgranatost klupske scene – klubovi koji na nešto lièe mogu da se izbroje na prste jedne ruke).

Posredno i neposredno, B92 i poslenici njegove muzièke redakcije dali su neprocenjiv doprinos ustolièavanju „rejva“ u „glavnu (noænu) prièu“ u gradu. Nije se mnogo marilo za posledice po ostatak muzièke scene. U nelojalnoj konkurenciji sa di-džejevima, živa muzika postaje nerentabilna – èist luksus. Scena se tako temeljno urušila da ni dan danas ne može da stane na noge.

Transformacija u radio-televiziju i privatizacija za B92 su bili maè sa dve oštrice: postaje jedna od najmoænijih medijskih kuæa u Srbiji, ali više ne može više da raèuna privilegovanu poziciju „ni na nebu ni na zemlji“ – izmeðu tržišta i donacija. Trvenja oko muzièke koncepcije prilagoðene novoj poziciji i novim ambicijama Kuæe predstavljaju paradigmu teškoæa sa kojima se suoèava jedno „porodièno“ preduzeæe kada za kratko vreme izraste u veliku kompaniju.

Radio B92, ukljuèujuæi tu i muzièku redakciju, dugo je plutao kao samodovoljno telo. Ukoliko bude znaèio silazak iz oblaka na zemlju, sudar sa tržištem po B92 može da ima i pozitivne posledice. I dalje je to jedan od retkih medija sa potencijalom da nametne alternativni kulturni koncept ružièastom otrovu. Da bi taj potencijal bio iskorišæen na pravi naèin i „za opšte dobro“ neophodno je stvoriti civilizovan populistièki koncept. To bi konaèno trebalo shvatiti kao izazov, ne kao truli kompromis.

Nije neophodno puštati Željka Joksimoviæa, ali jeste preko potrebno zapitati se zašto B92 – njegova muzièka redakcija i produkcija - do sada nije izbacio ni jednu muzièku zvezdu èiji bi rejting bio bar na nivou popularnosti samog Radija. Veliki deo današnjeg problema Radija B92 jeste što je dao veliki doprinos produbljivanju pomenutog jaza izmedju masovne i alternativne kulture. I kako god da se okrene na kraju balade moraæe da pokusa ono što je sam kuvao. To je zalog «svetle buducnosti».