PITANJE VERE - Vojnov o Kobejnu

Magazin CAMP, no.1, oktobar 2004.


Ovo nije tekst u kome ću se baviti hronologijom Cobainovog života, da li je bio hiperaktivan kao dete, kakvi su bili tiraži njegovih ploča. Niti ću se baviti tom zaista prevelikom melodramom o Courtney Love. Želim da izigravam Đavolovog advokata.

Đavolov advokat je vatikanski izum. To je teolog koji na raspravi o beatifikaciji svetaca osporava verodostojnost predloženog čoveka.

Osnovno pitanje koje i danas postavljam sebi suočen sa Kurt Cobainom glasi – da li i dalje verujem u njega? Mislim da je fenomen Kurta Cobaina u najvećoj meri pitanje vere. Na drugom ili nekom još marginalnijem mestu su pitanja da li ga volim, da li ga cenim, da li mi se dopada njegova muzika.

I sada više ni ne znam da li verujem u Cobaina. Pa zato ni ne mogu da pišem njegovo Jevanđelje.

A, čini mi se da je Cobain, od drugog Nirvaninog albuma Nevermind svakako postao rokenrol božanstvo, i da je od tog časa njegov život neumitno oblikovan u pravcu nečega što se može kanonizovati. U Cobainovom slučaju to je bila Smrt.

Kao i sa svakim božanstvom, postavlja se pitanje kako religija funkcioniše. Najbolje je kada religija funkcioniše na bazi vere, kao u slučaju The Beatles. Mislim da njihova religija i opstaje na bazi vere. Kada se veruje onda se verom nadgrađuje znanje, i stvari su kristalno jasne.

Drugi potencijalni oblik postojanja religije je strah.

STRAH

Mislim da je Nirvana samo deo Geffenove estetike Straha. Ona kreće od grupe Guns’n’ Roses, koja je bila najozbiljniji hard rock bend u epohi hair metal estrade. Gunsi su svakako bili strašni. Bilo je nešto kod njih što je svakako pripadalo vremenu. Međutim, muzika i stihovi su bili prljavi, i kao dete me je izbezumljivala enigma zašto Axl stalno nastupa u onom šortsiću. Ali, Gunsi su bili dobar bend i ne stidim se što sam bio fan.

Taman kada su Gunsi prestali da budu strašni, pojavila se Nirvana. Kao klincu koji je tada posredstvom Trećeg kanala gledao MTV, Nirvana je delovala potpuno neverovatno. To su bili relativno normalno obučeni ljudi, bez modnih ekscesa, koji su izbezumljeno tumarali kroz spotove i svirali energičan rokenrol. U isto vreme Geffen je na svom platnom spisku imao još niz alternativnih bendova među kojima Sonic Youth i alternativne The Beatles – The Stone Roses, ali ti bendovi nisu dostigli Nirvanin uspeh. Iz današnje perspective mislim da je isključiv razlog za to bila nemogućnost da se oko tih grupa stvori atmosfera Straha.

Sa ukidanjem Nirvane, Geffen, ujedinjen sa Interscopeom nastavlja potragu za Strahom. Prvo su imali Nine Inch Nails, a kada su umetničke pretenzije pojele Trenta Reznora, plasiraju njegovog štićenika Marilyn Mansona. Istovremeno sa Mansonom, Intersope ima čitav Death Row cirkus gangsta repera sa Zapadne obale, među kojima je i 2Pac koji ubrzo doživljava Cobainovu sudbinu. Konačno, kada su i Manson i 2Pac umirovljeni, svojom ironijom i Belim nezadovljstvom sve poklapa Eminem.

Sve su to Geffen/Interscope izvođači. Sve je to ista estetika Straha koja je činila mehaniku Nirvanine religije.

SUJEVERJE

Religiju mogu činiti i sujeverje i praznoverica. Sujeverje pritom može vladati i na strani kongregacije vernika, ali i među sveštenstvom.

Mislim da je u slučaju Kurta Cobaina, sujeverja i praznoverja bilo na obe srane.

Sa Kurtove strane, mogu reći da je on vešto žonglirao idiomima pop muzike kao i nekim bazičnim ideološkim pitanjima koja iz nje proističu. Neke od njegovih najpopularnijih pesama su klinički epigoni bitnih izvornika. Većina njegovih stavova je takođe bila već viđena. Međutim, njegova kombinacija muzike i stavova je bila nešto što je privuklo publiku. Kladim se da su eksperti za rokenrol to mogli još bolje da argumentuju dok je ta rokenrol prevara još bila sveža. Danas već, ljudi misle da su Pixies, iako uzori Nirvane, kopirali Kurta.

Kurt je, smatram, bio ubeđen da to što radi ne dopire dalje od pank manipulacije poznatim rešenjima. Mislim da je sve doživljavao kao jednu veliku rokenrol prevaru. Sve dileme je pokušavao da leči cinizmom i smatram da se tu preigrao jer kad se podvlači crta uvek shvatiš da nikoga ne možeš da prevariš. I da sve na kraju platiš. Odnosno da ti sve na kraju biva naplaćeno.

Kurtova smrt je najviše bila potrebna Kurtovoj publici. I dobili su je. Industrija ju je isporučila, preko medija. Stvoren je kanon i ta masovna religioznost od tog časa više nije bila paganizam.

Zanemareno je to da je Kurt čovek od krvi i mesa. Pomalo bolestan čovek od krvi i mesa. Poznati su njegovi problemi sa želucem i kičmom, koji u spoju sa duševnim bolom i stalnim dilemama, presečeni narkomanijom, stvaraju gotovo naturalistički teren za samoubistvo.

Mislim da je Kurt svoj život razdužio u očima publike. U krajnjoj liniji i moj tekst naizgled isporučuje Kurtovu smrt i zaveru oko nje. Ali, zapravo nije tekst o tome. Ili jeste. Svi povodi za pisanje o Kurtu su proizvedeni javnim, pretežno industrijskim interesovanjem za njegovu sudbinu.

INDUSTRIJA

U tom smislu, fama o industriji je samo detalj kojim ona sama pokušava da nam dokaže svoje postojanje. Industrija ne postoji dok god mi u svojoj svesti ne formiramo svest o njoj. Kurta, a bogami i mnoge druge, je zapravo ubila publika. Industrija kao pojam je bila samo detalj koji je zamaglio naš pogled, detalj koji je bio potreban da bi se osvestila Kurtova žrtva.

Industrija može nestati onog časa kada bi se svi, ili barem većina nas, dogovorili da ona više ne postoji i da više ne predstavlja nikakvu opasnost. Nažalost, plašim se da se nikada nećemo dogovoriti. Internet je bio blizu da uništi potrebu za posredništvom diskografskih kuća. Naime, sami umetnici nemaju veliku zaradu od prodatih ploča. Njima ta izdanja služe da dopru do publike a naplaćuju se na koncertima. Internet je idealna zamena. Nažalost, Internet se ubrzo ispostavio kao oruđe kojim je muzika dobila pažnju bez presedana, a ilegalno, besplatno skidanje pesama je ohrabrilo ljude da kupe legalna izdanja koja inače ne bi kupili. Obratite pažnju, na Internet se danas žale samo zvezde kojima poseta na koncertima opada i kojima novac od ploča postaje bitan.


Ovako mračan stav pritom ne znači da nam Kurt nije bio potreban. Mnoga smo i slavlja i patnju i bes i strah podelili sa njim. To je uradio prevelik broj ljudi. Mislim da su ga naša slavlja, patnje, bes i strahovi konačno i koštali glave.


Od Cobainovog samoubistva je prošlo deset godina. Vreme je da penetriramo mit, da naprosto uđemo u svetilište i razmislimo kako je patrijarh grandža proveo svoje poslednje proleće. Da vidimo kako se fascinacija publike prelila na tog čoveka koga su proglasili za proroka, na bazi već ispisanih zapovesti i proročanstava Rokenrola i kako je on umro, u grču potrebe da dokaže kako ništa što je uradio nije zapravo bilo Čudo.

Inače, od bendova iz tog vremena slušam samo The Smashing Pumpkins i Soundgarden, i mislim da je In Utero prilično slaba ploča.