FILM NA STRUJU - Dimitrije Vojnov

Magazin CAMP, no.1, oktobar 2004.


Srpski niskobudžetni film je iznuđen. Poput estetskih dometa sakrivenih iza žanrovskih konvencija u klasičnom Holivudu, nimalo različito od koncepta autora koji krijumčare ideje u B-filmu, srpska niskobudžetna produkcija jeste autorski odgovor na činjenicu da se Srbija ponaša kao da joj filmovi nisu potrebni.

Koreni najnovijeg talasa srpskog niskobudžetnog filma nalaze se u entuzijazmu nastalom posle NATO agresije 1999. godine. Već tada autori shvataju da se u atmosferi nacionalne katastrofe, diktature, terora i opšte nesigurnosti ne mogu započinjati konvencionalno proizvedeni projekti.

Kao tehnički imperativ, autori i producenti postavljaju ideju da se najpre mora snimiti slika. A da se bioskopska sudbina obezbeđuje kasnije. Otud se kao najbolje rešenje nameće digitalna tehnologija koja, u tom trenutku, omogućuje da se otprilike vidi radnja filma. Filmska ekipa se okuplja po sistemu učešća u raspodeli zarade filma.

Realno, to učešće u raspodeli zarade nikome nije donelo novac. Srpski producenti su jako slični holivudskim – maksimalno odugovlače trenutak kada će proglasiti da je film počeo da profitira. S druge strane, za razliku od holivudskih studija gde armija ekonomista i pravnika naporno radi na tome da dokaže kako ni najveći hit nije profitabilan, srpski film jako teško donosi profit.

Kada se podvuče crta ispod kinematografije stvorene posle bombardovanja, može se reći da je upravo niskobudžetni etiketa najuzbudljivijih srpskih filmova u tom periodu.

Film-graničnik za taj princip jeste T.T. Sindrom Dejana Zečevića, film snimljen u produkciji kompanije ReVision, Milana Pece Nikolića, gurua najkvalitetnijih SPSovih kampanja, scenarista filmova Gorana Markovića i producent njegovog filma za koji je dobio novac na drugom postpetooktobarskom Fondu Ministarstva i nikada ga nije snimio. T.T. Sindrom je vrlo zanimljiv srpski horor koji nema snagu da zapati taj žanr u Srbiji, ali ima relevantnost u svetskim okvirima hermetičnog i filmofilski samosvesnog horora.

Zatim, tu je svakako Zemlja istine, ljubavi i slobode Milutina Petrovića, film koji je u estetskom smislu najbolje upotrebio nesavršenosti digitalne slike kao estetski adut.

Komercijalnu validnost ovog koncepta potvrđuju Munje! Radivoja Andrića, prvi srpski niskobudžetni film koji uspeva da bude hit.

Scenarista Munja!, Srđa Anđelić zatim isporučuje i film 1 na 1, u kome Mladen Matičević dokazuje kako je srpski digitalno-dobrovoljačko-niskobudžetni film čak i dobar medijum za druge žanrovske, recimo vestern, diverzije, ukoliko se pristup valjano koncipira.

Konačno, ne treba zaboraviti ni pionirski film ovog pokreta Dorćol-Menhetn Isidore Bjelice koji ni sa agresivnom promocijom, nikada nije uspeo da se nađe na filmskoj traci i u ozbiljnoj distribuciji.

Naravno, ova nova estetika je ubrzo zloupotrebljena. Nastali su filmovi poput Male noćne muzike ili Volim te najviše na svetu gde je nova estetika & etika srpske produkcije aplicirana na pokušaj da se za što manji novac snimi što isplativiji film. Ova namera bi bila časna, i pozitivna, kada bi Srbi bili pošteni trgovci i ulagali podjednak trud u robu koju prave za druge. Iza ugla krio se film Ringeraja Đorđa Milosavljevića, i tu je ideja bespovratno kompromitovana.

Na vrhuncu niskobudžetne priče, Šotrina Zona Zamfirova uspeva da privuče milion gledalaca. Od te jeseni, prošle su dve godine, a srpski film je obrnuo ceo krug. U proteklih godinu dana jedino je film Mi nismo anđeli 2 Srđana Dragojevića snimljen na traci.

Poljupci

Ko-scenarista Zemlje istine, ljubavi i slobode, Saša Radojević, pod okriljem Petrovićeve producentske kuće Montage prošle godine isporučuje film Poljupci, svedenu priču o pripovedanju i ljubavi, u kome je uspeo da postigne konzistentnost izraza kakva se retko sreće u našem filmu.

Saša Radojević je jedan od najvećih srpskih kritičara, pedagog, poznavalac filma par exellence, i scenarista. Otud je njegov rediteljski debi izuzetno delikatan, pošto posle ovog filma pogled na njegov kritičarski i teorijski rad više neće biti isti.

Radojević nam u Poljupcima pre svega nudi svoj pogled na film, i pruža viziju onoga što bi u srpskom filmu trebalo da postoji.

Poljupci se mogu definisati kao filmsko poigravanje motivima pripovedanja i ljubavne priče. Film govori o filmskom reditelju koji zamišlja priču o piscu, i piščevom pokušaju da svojoj bolesnoj supruzi produži život time što joj smišlja ljubavne priče.

Priča je smeštena u urbani milje, među obrazovane i zanimljive ljude a interpretirana je kao igra. Ako bi se već morao tražiti nekakav temelj ovakvog pristupa u ranijoj srpskoj filmskoj tradiciji, onda je to svakako rad Miše Radivojevića. Radojevićev film je na razmeđi između Radivojevićeve eksperimentalne i repertoarske faze.

Scenaristički definisani dijalog i gest najviše podsećaju na Radojevićev rad na izvanrednoj obrazovnoj seriji Lirika gde je konvencionalna televizijska forma obogaćena pikantnim detaljima. U Poljupcima, on vrši razna sofisticirana podmetanja, uvodeći specifičan šarm perverzije, začudnosti i nepretencioznog elitizma, bez iskliznuća u eksplicitnost. Najveći kvalitet ovog teksta je u tome što Radojevićev film nimalo ne liči na nadri-autorsku a zapravo neizdrživo jednoličnu srpsku produkciju.

Lucidnost filmotvorskog postupka se produžava i na nivo glumačke podele gde Radojević kombinuje aktuelne glumce sa legendama poput Ljube Tadića i Tamare Miletić; i ljudima koji čak i nisu glumci ali uspešno ispunjavaju svoje zadatke na ekranu – filmskim rediteljem i uzorom Mišom Radivojevićem, piscem Perišom Perišićem i pozorišnim rediteljem Milošem Lolićem. Ovakvom podelom autor uspeva da nadoknadi ograničenja sve tri grupe i ukazuje na svu potentnost angažovanja ljudi koji možda po struci nisu glumci ali poznaju fundamente drame.

Svoju igru može da igra zahvaljujući tome što su Poljupci niskobudžetni film koji je snimljen sa punom slobodom i nezavisnošću od producenata. Savremena tehnika i uvođenje svedenog filmskog izraza kroz DOGME pravac čine da se demokratizovao pojam filma. Danas je moguće samostalno snimiti niskobudžetno ostvarenje koje će biti tretirano kao film. U toj demokratičnosti Radojević pronalazi utočište za svoje opsesije i autorsko dostojanstvo.

Međutim, u toj sferi leži i osnovni problem Radojevićevog filma. U krajnjem zbiru svega što je uneo u film oseća se izvesna sračunatost. U kinematografiji gde producenti i distributeri nemaju najjasniju ideju o plasmanu i sudbini završenog filma, reditelji sve češće tempiraju plasman vlastitog filma. Radojević je uperio svoj film prema malim festivalima što je legitiman cilj. Međutim, ukoliko se već stvar usmerava prema nekom cilju, ipak je bolje da cilj bude što veći. Za utehu ostaje da Radojević nije snimio tipičan srpski film kakav festivali žele, već da pokušava da im se obrati njihovim jezikom.

Buđenje iz mrtvih

Posle višegodišnjih pokušaja da spakuje projekat konvencionalnih dimenzija, snimljen na traci, sa ekipom obeštećenom honorarima, naš eminentni reditelj Miša Radivojević odlučuje da se povuče na rezervni položaj i snimi digitalni-niskobudžetni film.

Buđenje iz mrtvih je priča o univerzitetskom profesoru koji u sred bombardovanja 1999. odlazi da poseti bolesnog oca, i u rodnom gradu biva usisan u kovitlac nesavladanih demona prošlosti.

Ovo je priča Buđenja iz mrtvih. To ćemo videti na ekranu.

Iza kamere ćemo videti kako se sa novom tehnikom i ambijentom nose predstavnici stare škole odgajene na solidnom profesionalnom nivou SFRjugoslovenske kinematografije. U tom cilju je i osnovana etiketa Testament Films gde su svi autori ovog filma istovremeno i producenti.

Direktor fotografije je Radoslav Vladić i ovo će biti njegova prva visokoestetizovana fotografija. On je radio sa novim tehnologijama, ali nikada ovako ambiciozan projekat.

U Srbiji su eminentni reditelji svedeni na status početnika a Buđenje iz mrtvih je test na kome ćemo videti kako će opstati u areni koja je prilagođena entuzijazmu i tehnomaniji mlađih.

Jug Jugoistok


Milutin Petrović je jedno vreme delovao kao autor koji će posle 5. oktobra postati glavni slikopisac Slobodne Srbije. Ubrzo se ispostavilo da Srbija nije slobodna, da oslobodioce ne zanima film, da su i u sferama toga što ih zanima od filma uglavnom odigrali na stvaraoce koji su izgubili na VIII sednici. Ili na one koji su u svakoj podeli karata pobednici.

U Srbiji, zavađenoj između državotvorne i internacionalno priznate energije Emira Kusturice i fondacijsko-sitnoevropsko-regionalnog bluza onih koji su mogli biti i onih koji su maštali da budu Kusturica, izraženog u Goranu Paskaljeviću, za Petrovića nije bilo mesta.

U Petrovićevom dokumentarcu Kinematografija ili propast, kontroverzni Dragoš Kalajić, čovek čija je reč eksponencijalno gubila težinu, kaže da su Srbiji potrebni novi autori jer niti raniji disidenti niti praška škola nisu dovoljno zreli da se suoče sa zadacima koje Srbija postavlja pred svoj film u nastupajućim vremenima. Ti novi reditelji skoro da se nisu ni pojavili.

Posle neuspelog pakovanja projekata Moral Teachings i Agi, Petrović u Jugu jugoistoku, trileru na tragu Godarda i poznih Hitchcocka i Premingera, pokušava da podigne svoju niskobudžetnu estetiku na novi nivo. Posle valjano zategnute Zemlje istine..., Jug jugoistok je triler o popularnoj jugoslovenskoj glumici Sonji kojoj je, sasvim moguće nepostojeća, kćer Sofija kidnapovana u istorijskom lavirintu tranzicionog Beograda.

Sonja Savić je ikona ovog filma. Tretman njenog lika i dela dobija nov kvalitet u niskobudžetnoj produkciji. Naime, Sonja je deo novotalasovske ikonografije s jedne i jugoslovenske filmske hiperprodukcije osamdesetih, od Davitelj protiv davitelja do Braće po materi. Posle vremena raskoši koje je tolerisalo novotalasovski sadržaj i imalo ogromnu produkciju, njen Bulevar sumraka se snima digitalnom kamerom, bez budžeta. Zato Jug jugoistok pomalo izgleda kao novotalasovski mamurluk.

Jug jugoistok je triler sa kojim će Petrović pokušati da dokaže kako ovaj žanr nije nedostižan bez novca u Srbiji, i pokušaće da ga upiše u istoriju našeg umetničkog filma. Kad je već Žika Mitrović umro pa nema ko da pravi repertoarski triler.

Milutin Petrović i njegovi saigrači, predvođeni direktorom fotografije Predragom Bambićem i montažerom Petrom Jakonićem stoje kao pioniri ove estetike. Videćemo dokle će nas povesti u svom predstojećem koraku.

Šejtanov ratnik

Apsolvent montaže na Fakultetu dramskih umetnosti Stevan Filipović je svojim radom već obezbedio sigurno mesto u svetu visokoestetizovanog advertajzinga. Zato je zadivljujuća njegova upornost da u punom sjaju realizuje svoj bioskopski debi Šejtanov ratnik.

Šejtanov ratnik je nastavak Filipovićevog amaterskog filma Kelj. Govori o okultnoj knjizi uz pomoć koje frustrirana voždovačka buibalica Stanislav uspeva da probudi čudovišno osmanlijsko tajno oružje, i iskoristi ga ga protiv školskih drugova koji ga nikada nisu razumeli.

Filipovićev film će svakako biti obezbeđen neprobojnim slojem komike i ironije. Ipak, i pored ovog čamca za spasavanje, maksimalno će poušti da evocira atmosferu ranog Raimija (Evil Dead) ili Jacksona (Brain Dead), kombinocvanu sa voždovačkom dizelaškom ezoterijom.

Šejtanov ratnik će svakako biti najzanimjiviji među onima čija je premijera zakazana za ovu godinu. Digitalna tehnika i entuzijazam ekipe ovog filma omogućuju da s jedan, ipak ekskluzivan saržaj prope na ekran, da se u jednostavnikim uslovima snime komplikovani efekti, i da se sa jednog potpuno svežeg i neistrošenog gledišta pokuša oporavak srpskog omladinskog filma.

Ključna prednost goreopisanog produkcionog metoda je tome što je najzad učinio stvaranje filma bezbolnim procesom, gde se bez sudbinskog pritiska snimanja na traci, i glomazne ekipe, može stvriti nešto novo.

Jer, kako reče čuveni scenarista Daniel Waters, nije cilj napraviti najbolji film ikada snimljen već najbolji film koji nikada nije snimljen.

Dimitrije Vojnov