FLICK THE VOTE - D.Vojnov

Magazin CAMP, no.2, januar 2005.

Antiratni profiteri

Curt Johnson, producent kratkometražnog filma »Thoth«, sa kojim je osvojio »oskara«, nedavno je proizveo novi kontroverzni dokumentarac nazvan »Michael Moore Hates America«. U ovom filmu, reditelj Michael Wilson, pokušava da u Mooreovom stilu razobliči postupke popularnog dokumentariste. Njegovo polazište je u ideji da je Moore previše osudio Ameriku i da situacija nije tako alarmantna i jednostavna kako je slavni dokumentarista prikazuje.

Wilson najpre intervjuiše obične ljude čije je izjave Moore zloupotrebio u svojim dokumentarcima. Zatim pokušava da nađe ličnosti koje su doživele upravo suprotnu sudbinu od onih koje Moore portretiše. Film dostiže vrhunac u situaciji kada Wilson, ponovo u Mooreovom maniru, bezuspešno pokušava da ugovori razgovor sa jednim poznatim bogatašem, kako bi u direktnom kontaktu sučelio stavove. A bogataš je sam Moore. Razlika je u tome što se Mooreov postupak ovde primenjuje na njega samog, kada je postao slavan, bogat i uticajan upravo jureći za izjavama bogatih i uticajnih, i pokušavajući da ih suoči sa vlastitim gresima.

Reakcije samog Moorea, na Wilsonove pokušaje su neobično bliske reakcijama uticajnog industrijalca Rogera Smitha koga je Moore neuspešno pokušavao da ulovi u svom čuvenom dokumentarcu »Roger & Me«. Wilson insistira na tome da njegov film nije odgovor desnice na Mooreov rad, već pokušaj da se proširi diskurs u svetlu isključivosti koju je Moore počeo da prezentira.

»Michael Moore Hates America« je kraj američke liberalne bajke čiji je Moore bio eksponent. Sve je počelo sa kontroverznim antikorporativnim dokumentarcem »Roger & Me«, i sve se moglo zaboraviti još kada je Moore snimio katastrofalan igrani film »Canadian Bacon«, koji je značajan jedino zbog uvođenja satiričnog motiva sukoba Amerike i Kanade, prisutnog i u animiranoj seriji »South Park«.

»Roger & Me« je izašao 1989. kada tata Bush još nije porazio Imperiju Zla i sahranio poraz iz Vijetnama u pesku Kuvajta. U ovom filmu se još mogao osetiti element ozbiljne subverzije jer je Moore udario na osetljive ekonomske tačke. Tada je sve počelo. Sve se završilo 2004. u Kanu sa filmom »Fahrenheit 9/11« koji Moore snima iz pozicije uvaženog simpatizera Demokratske stranke, bez revolucionarnog potencijala, sa visokom samouverenošću i zamenom pseudo deduktivnog prilaza otvorenom propagandom.

Časti sebe, glasaj za liberale

Savremena holivudska oligarhija je barem deklarativno okrenuta liberalnim strujama, koja se unutar američkog bipartizma najbolje odražava zaokruživanjem Demokratske stranke.

Naravno, oštrije stavove zastupa stara garda koledž-radikala, među kojima je i Bert Schneider, producent Rafelsonovih i Hopperovih filmova iz sedamdesetih, koji je u vreme rušilačkih demonstracija u Los Anđelesu 1991. godine, stajao pred kućom i priželjkivao da crnci dođu i do njegovog doma i da ih sve počiste. To možda ima veze sa njegovim aktivnim učešćem u radu Crnih Pantera tokom sedamdesetih.

Početak Clintonove vladavine obeležavaju dva »oskara« za redom koje dobija njegov otvoreni simpatizer Tom Hanks, kao i nagrada Akademije za Tommy Lee Jonesa, Al Goreovog cimera iz studentskih dana. Već krajem vladavine, u vreme kampanje za administraciju Gore-Lieberman, Demokrate pokušavaju da privuku konzervativne glasove pozivima Holivudu da sam počisti svoje filmove od provokativnih sadržaja ili će to uraditi sama država. Reditelj blokbastera Michael Bay navodi ovu ucenu kao glavnu provokaciju koja je inspirisala njegovu »krvavu« fazu.

Politički angažman je inspirisao i dosta bogatu tradiciju polu-amaterskog političkog filma kojim su se bavile zvezde. Najčuveniji je projekat koji je režirao čuveni direktor fotografije Haskell Wexler, »Medium Cool«. Mlađa generacija čiji su najpopularniji predstavnik Robert Downey Jr. 1993. radi film »The Last Party« a 2001. i njegov nastavak »The Party's Over«. Najzanimljiviji od politizovanih gerila-filmova novije generacije jeste »November Men«, pseudo-dokumentarac o tome kako ubiti tatu Busha, u režiji Paul Williamsa, iz 1995. godine.

Holivud i danas aklamativno podržava Demokrate, čemu svakako doprinosi i kriza u koju je Amerika ušla za vreme Juniorove vladavine. Poznato je da Republikance, kao stranački funkcioner, aktivno predstavlja Arnold Schwarzenegger. Još pitoreskniji mačo glumac koji je postao političar jeste Jesse Ventura, guverner Minesote u ime tzv. »treće partije«, Reformske Partije, čiji je osnivač milijarder Ross Perot, nekadašnji kandidat za predsednika. Njih dvojica su zajedno igrali u filmu »Predator«, gde, kada ga pogode, Venturin lik izgovara čuvenu repliku »Nemam vremena da krvarim!«. U međuvremenu, Ventura se odvojio od ekonomski konzervativne i umereno socijalne Reformske partije, pretvorivši Reformiste Minesote u Independence Party.

Dok su još osmesi bili iskreni
(1990-1994)

Ukoliko želimo da uzmemo najbolju dijagnozu radikalne političke klime u Holivudu početkom devedesetih, sa dolaskom Bill Clintona na vlast, treba videti seriju Bruce Wagnera »Wild Palms« koju je producirao Oliver Stone. Segmente ove mini-serije o uplivu virtuelne stvarnosti u nagriženo društvo bliske budućnosti režirali su i Phil Joanou i Kathryn Bigelow.

Oliver Stone je politički razvalio kapije desete decenije prošlog veka svojim remek-delom »J.F.K.«, u kome je sa velikim budžetom, u izvanrednoj interpretaciji predočio svoju teoriju zavere o ubistvu Kennedyja. Stoneova zrelost posramljuje Spike Leejev »Malcolm X«.

Stone se u ovom periodu mora povezati sa Quentin Tarantinom, budući da je po njegovom scenariju (koga se Tarantino posle odrekao) snimio svoj histerični i ekstremno provokativni film »Natural Born Killers« u kojima je godinama pre Moorea dijagnosticirao mnoga oboljenja američkog društva i medija. Polazište za ovu Stoneovu psihodeličnu avanturu jeste obimni Tarantinov scenario, koji se po pretenzijama i stilu može smatrati pretečom »Kill Billa«.

Za to vreme John McTiernan otvara deceniju remek-delom »The Hunt For Red October«, u kome konstituiše univerzum inteligentnih patriota koji brinu o sudbini zemlje i osmišljava privlačni konzervativizam za početak decenije.

Na McTiernanovog »Predatora«, moralitet o intervencijama u Južnoj Americi, nadovezuje se remek-delo Stephen Hopkinsa »Predator 2« u kome je rat doveden u Ameriku bliske budućnosti, s tim što je to rat u kome borci nose sakriveno oružje, kreću se bez oznaka i ne poštuju konvencije. Predatori su ratni profiteri i oni se kreću Los Anđelesom iako ratno stanje nije objavljeno.

Bigelow u tom trenutku stvara novu rasu partnerskog policijskog trilera, karakteristične reganovske forme, sa svojim remek-delom »Point Break«, nastavljajući se na klasike poput »Lethal Weapon« ili »48 HRS«. U isto vreme, ovu simfoniju razrešava i Tony Scott klasikom »The Last Boy Scout«, po scenariju Shane Blacka, scenarističke ikone osamdesetih.

U sferama političke komedije, izlazi film Ivan Reitmana, pionira gross-out i high concept komedije »Dave«, komedija zabune o dvojniku američkog predsednika koji se ispostavlja kao simpatičniji od originala koga je odabrao narod.

Scwarzenegger otvara devedesete svojim najvećim filmovima »Total Recall« i »Terminator 2«. Zatim snima svoj provokativni promašaj »The Last Action Hero« koga su potopili Spielbergovi dinosaurusi, posle čega više ništa neće biti isto. Rehabilituje se James Cameronovim bondovskim klasikom »True Lies«.

Nemac Wolfgang Petersen postaje američki državni reditelj, i snima odličan triler »In the Line of Fire« u kome Clint Eastwood štiti život američkog presednika.

Godina gnevnog belog muškarca
(1995-1998)

Kathryn Bigelow je druga pivotalna ličnost za tumačenje političke klime kako početkom, tako i sredinom devedesetih. Bigelow nastupa kao potpuno unikatan autor, budući da je žena kojoj biva prepuštena isključivo muška produkcija - rad u svetu skupih blokbastera – kome ona pristupa sa erudicijom kakvu sigurno nema ostatak saboraca.

Ključni film za njen politički angažman je »Strange Days« iz 1995. godine. To je tek godinu dana posle 1994. nazvane »Godinom gnevnog belog muškarca«, kada se zbio ogromni kongresni preokret posle poraza Buša na predsedničim izborima. Dok su rasprave o multikulturalnosti, pozitivnoj diskriminaciji, policijskoj surovosti i nasilju nad ženama postale redovni deo javnog diskursa, snažan front se stvorio nasuprot nametanja političke korektnosti i »kulta žrtve«. Kulminacija te defanzive je aklamativna podrška kongresnom Aktu o odbrani braka, kojim je heteroseksualnost iskazana kao ranjiva i ugrožena pojava.

»Strange Days« je smešten u dane pred doček Nove 2000. godine. Film govori o trgovcu »klipovima«, bivšem policajcu Leni Neru. »Klipovi« su ilegalni snimci bazirani na tehnologiji FBI za potrebe snimanja tajnih sastanaka osumnjičenih. Lenijeva zašitinica je Mejs, snažna afro-amerikanka, samohrana majka, zaposlena kao vozač limuzine. Napeta socijalna atmosfera Los Anđelesa u pred-milenijumskoj groznici provri kada nastrada reper i crnački narodni tribun Džeriko Uan. Leni dolazi u posed »klipova« koji dokazuju da je Džeriko ubijen od strane belih policajaca. Činjenicu da su izvesni delovi američkih gradova nedostupni iskazuju filmovi »Trespass« Walter Hilla i »Judgement Night« Stephen Hopkinsa.

Zanimljivo je da po definiciji futurističkog filma, »Strange Days« danas spadaju u red filmova koji se bave »jučerašnjom sutrašnjicom«, dakle, prošlim vizijama vremena koje smo u međuvremenu proživeli.

U ovom filmu Bigelow najpre razara muževnost »filmskog pogleda« - onaj koji posmatra nije više nadmoćan nad posmatranim. Posmatra se muškarac, čija muževnost se raspada. Pošto filmska stvarnost nije dovoljno muževna, uostalom glavnog junaka štiti žena, izvršen je prenos dužnosti i uloga između polova.

To je napipao i Shane Black u svom scenariju za »The Long Kiss Goodnight« gde imamo junakinju uvučenu u ladlamovski zaplet o amnezičnom asasinu. Taj film je režirao Renny Harlin, koji je sličan eksperiment sa ženskim akcionim herojem sproveo i u filmu »Cutthroat Island«.

Redovna publika akcionog filma, mlada muška populacija tada još nije prepoznala svoj poraz, zato su »Cutthroat Island«, »Strange Days«, »The Long Kiss Goodnight« bili promašaji.

McTiernan hibernira u ovim godinama, isplivava solidan sprint sa »Die Hard With a Vengeance« u kome stranci iz Varšavskog pakta pokušavaju da opljačkaju Ameriku, međutim, u ovom filmu nema one paranoje kao u prvom »Die Hard« gde se Amerika plaši evropske izdaje pod pritiskom narastajuće japanske »ekonomije mehura«.

U ovom periodu Oliver Stone ulazi u specifičnu vrstu dekadencije gde se više ne bavi ključnim mecima ispaljenim u američku istoriju, mecima kojima su ubijeni Kennedy i King, već snima bizaran politički spektakl »Nixon«.

Topli filmovi o predsedniku se uozbiljuju. Prvo ide Rob Reinerova topla ljubavna priča »American President« u kojoj Michael Douglas igra melanholičnog predsednika, da bi 1998. izašao »Primary Colors« Mike Nicholsa u kome se imaginarnim imenima kamuflira priča o Clintonovoj amoralnoj kampanji.

Šta nam za to vreme radi Wolfgang Petersen? Dok je u njegovom prethodnom filmu predsednika štitio Clint Eastwood, sada već predsednik koga igra Harrison Ford može sve sam u filmu »Air Force One«. Predsednik kao akcioni heroj se javlja i u filmu drugog Nemca, Roland Emmericha, te njih dvojicu, ne bez razloga nazivaju američkim državnim rediteljima.

Država morona
(1999-2004)

Velikani poput Stonea i Bigelow, krajem devedesetih više ne prave eksplicitno političke filmove. Ipak, ne mogu se zaobići njehovi bitni naslovi. »Any Given Sunday« Oliver Stonea je jedan od najboljih atletskih filmova ikada snimljenih, svakako najstudiozniji i najhrabriji prikaz mehanizma profesionalnog sporta. Tim filmom Stone posramljuje Spike Leejev basket ep »He Got Game«. Bigelow, počinje novi milenijum istinitom podmorničkom »K-19«, koja se može postaviti kao odgovor McTiernanovom »Crvenom oktobru« sa početka devedesetih, s tim što je ovoga puta povesti o sovjetskoj podmornici slomljena kičma, to više nije uzbudljivo konstruisana drama već istinita priča.

Isto važi i za »Black Hawk Down« Ridleya Scotta u kome je podvig američkih rendžera u Somaliji smešten u okvire istinite priče, i samim tim razrešen ideološkog potencijala žanrovskog pristupa, nepotrebnom ratu.

Kao ključna ikona politički provokativnog filma, izdvaja se glumac, potom i autor, Edward Norton. 1998. on snima kontroverzni film o skinhedsima »American History X«. Tony Kaye, reditelj tog filma, pitoreskna figura iz sveta britanskog advertajzinga, odbija da se potpiše na bioskopskom proizvodu, i pravi čitav cirkus koji uključuje čak i sudski spor sa kompanijom New Line, i davanje vlastitih karata za premijeru vođi američkih neonacista Tom Metzgeru.

Čak i u verziji koje se Kaye odriče, »American History X« je izvanredan film, spoj moćn i žanrovski čiste melodrame sa oštrom polemičkom oštricom i tačkama čiste kinestezije koje ekspresivno pokazuju kako ideologija zavodi.

Nortonov »magnum opus« je »Fight Club« u kome on i Brad Pitt umiruju savest radeći film po kontroverznom romanu Chuck Palahniuka. Uspehu ovog filma svakako nije odmoglo efektno filmotvorstvo David Finchera. Međutim, čini se da je »Fight Club« u suštini velika generacijska stvar, narkotički vic koji ti znači sve dok si opijen ali je pomalo besmislen kada pokušaš da ga ispričaš u nekom drugom kontekstu. Snaga ovog filma je najpre emotivna pa se zato malo i plašim da ga obduciram.

Norton je posle ovog filma producirao »Fridu«, biografsku priču o čuvenoj meksičkoj umetnici, u kome se pojavljuje i Trocki, u interpretaciji Geoffrey Rusha.

»Fight Club« je iskopao neke nove ideološke rovove u kojima se dalje bore i autori »South Parka« kao veliki satiričari, zatim Charlie Kaufman kao subverzivni scenarista, Steven Soderbergh kao rodonačelnik nemara u holivudskom mejnstrimu,... Njihovo dejstvo možda pruža najbolji utisak o obesredištenosti i nedostatku fundamentalnih filozofskih i idejnih polazišta u umovima mlade američke generacije, iz koje se regrutuju pop-stvaraoci.

Zato se za pravu provokaciju i subverziju moramo okrenuti proverenim velikanima poput McTiernana, naročito njegovom filmu »Basic«, te otrovnom satiričaru Daniel Watersu, koji je posle uspeha filma »Heathers« mesečario kao script doctor i došao sebi tek 2001. sa dementnim i ultra-provokativnim filmom »Happy Campers«.

Guilty Pleasures
(znak liberal, podznak radikal)

Najprovokativnija ideologija se obično krije. Ili kritičari vole da govore o svojim kako grešnim tako i zdravim zadovoljstvima. To je slučaj blokbastera »Bad Boys 2« koji ispunjava sve predrasude srpske antiholivudske elite, krši sva nametnuta pravila političke korektnosti i probija se kao skriveni favorit.

Američka cenzura je omela razvoj nasilnih policijskih filmova i vrhunci sa kraja osamdesetih, poput »Lethal Weapon« ili »48 HRS«, i početka devedesetih, poput »The Last Boy Scout« ili »Point Break«, su sezonama samo unazađeni. Zato i raduje to što »Bad Boys 2« prevazilaze nesnimljene karike žanrovske evolucije i pokazuju kako treba da izgleda eksploatacijski film 2003. godine. Film je otvoreno desničarski opredeljen. Na svaki način je suprotan Michael Mooreovom »Bowling For Columbine«, jer bez ikakvih ograda, u iluzionistčkom maniru, slavi mačizam i fetišizam oružja. Pored toga, donosi strah od stranaca, komunista (negativci su Rusi i Kubanci) i domaćih izdajnika (Ku Klux Klan prodaje drogu), odnosno prezir prema birokratiji i građanskim slobodama iza kojih se kriju zločinci. Invazija na Kubu, u finišu filma, stavlja konačni osmeh na lice svakog poštenog desničara.

Šta onda reći za komunističku razglednicu zvanu »Die Another Day«, svakako najčvršći Brosnanov film o Bondu, koja se na smenu dešava u Severnoj Koreji i na Kubi?

Etičku i političku kontroverzu u film uvodi motiv osvete. Primer za to je francuski film »Irreversible« Gaspar Noea, aristokratski kraj francuske buržoaske bajke, potvrda da u svakom svetu može postojati Sodoma i iskorak iz zaparloženih društveno angažovanih priča o tome kako će svet zaista biti bolji. Autentični osvetnički film iz protekle sezone jeste »Kill Bill« Quentina Tarantina, jednog od najeminentnijih autora u umetničkim krugovima. »Man on Fire« je pak lični osvetnički projekat velikog hitmejkera Tony Scotta, koji posle naizmeničnog rada na vrhunskim blokbasterima poput »Top Guna« ili »Enemy of the State« i hrabrih filmova poput »The Last Boy Scout« i »True Romance«, najzad može da snima šta god hoće. Dakle, kada se svedu računi, ono što Tarantino i Scott žele ja da svu svoju moć i autoritet ulože u repertoarski film starog kova?

Nažalost, Da. Holivud se toliko izobličio da smo dočekali da običan, razložan, akcioni film, u kome metak, kad se ispali, logično pogodi meso, a ne da ljudi padaju bez ikakvog traga ranjavanja, bude tretiran kao naročita avangarda za koju ti treba ili festivalski (Tarantino) ili blokbasterski (Scott) autoritet.

Suština je u tome da je prividno blagostanje stvoreno u Americi bilo podržano anestetziranim filmovima, bez nasilja, iz kojih se nije mogla prepoznati socijalna tenzija, i postojanje gospodara i potlačenih. Holivudski film je očišćen od surovosti, ne samo u sferama uprizorenja nasilja, već i surovosti u odnosima među likovima. Politički angažman važi čak i za Tarantinovu retro-stilizaciju iz »Kill Billa«, jer ne čudi da njegovi omaži filmskom nasilju referišu na period snažnog koledž radikalizma.

Dok su »Bad Boys 2« dosledan povratak estetici pokojnog Dona Simpsona, koji je sa svojim partnerom Jerry Bruckheimerom osmislio mešavinu testosteronske akcije i gay-estetike koja nije pokušavala da zavede gledaoca, već ga je uzimala na silu, Scottov »Man on Fire« je bliži nekadašnjoj estetici drugog blokbaster velikana Joela Silvera (Lethal Weapon, Die Hard, The Last Boy Scout) koji je proizvodio akcione trilere o istrulelim junacima, često suicidalnim očajnicima, koji još uvek imaju snage da isteraju pravdu. Posle Simpsonove smrti, Bruckheimer je umekšao raniji stil, odvukavši je dalje u pravcu našminkanog mejnstrima, dok je Silvera pokvario uspeh »Matrixa«, pa je posle godina prljavštine odjednom odlučio da se okrene sofisticiranom trileru i kostimiranim tehno-facama koje prebiraju po tastaturi. Tony Scott je radio za obojicu. »Man on Fire« je odličan film i dovoljan razlog da ih grize savest.

Tekst počinje osudom Moorea, a završava se pohvalom Michael Bayu i Tony Scottu. Dobar razlog da mi ništa ne verujete.