Periša Perišić o Sari Kejn ( magazin CAMP, januar 2005. )

In memoriam: Sarah Kane

“It was one little death, but theatre will need a crowd of brilliant writers to take her place – if even then.”(Edward Bond)

Sara Kejn (3. februar 1971 - 20. februar 1999) je sredinom devedesetih godina prošlog veka dospela u fokus javnog interesovanja nakon praizvedbe komada Razoreni (Blasted, Royal Court Theatre, januar 1995) koji je javnost uznemirio eksplicitnim scenama nasilja (isisavanje očiju, kanibalizam, silovanja, masturbacija). Prevashodno zbog izuzetne masmedijske eksponiranosti, indukovane beskompromisnim zahtevima za igranje najgnusnijih scenskih prizora, kao i opskurnim biografskim detaljima (neprilagođenost, depresija, samoubistvo), Kejnova je i ne sluteći postala svojevrsni trejdmark pokreta tzv. “novih nihilista (brutalista)”, “pisaca krvi i sperme”, odnosno predstavnika “in-yer-face” teatra, koji su definisali renesansu britanskog dramskog pisanja.

ENFANT TERRIBLE, FROM A to Z

A = Anatema

Autor nezaobilazne studije dela Sare Kejn Love Me Or Kill Me (Sarah Kane And The Theatre Of Extremes) Grejam Sonders (Graham Saunders) navodi reprezentativne reakcije medija na praizvedbu Razorenih u Royal Courtu. Sablažnjeni Nick Curtis (Nik Kertis), kritičar lista Evening Standard je još 19. januara 1995, u tekstu “Slučajan obilazak kuće strave” predočio da njen tekst “ne donosi ništa više od prizora iz kuće strave dizajniranih samo da šokiraju i ništa više”, a Charles Spenser (Čarls Spenser) iz Daily telegrapha, obreručke se pridružio kolegi-istomišljeniku i samo dan kasnije, 20. januara 1995. u kritici naslovljenoj “Grozan šok” etiketirao je dramski prvenac Kejnove kao “tromo i nakinđureno delo bez ikakve ideje osim adolescentske želje da šokira”.


B = “Blasted”

Debitantski komad Razoreni (1995) važi za neprikosnoveni amblem in-yer-face dramaturgije i jedini komad Kejnove u kome su u tragovima prisutne odrednice naturalizma, koje autor veoma ažurno dekomponuje. Protagonosti su Ian, ksenofobični, homofobični, arogantni četrdesetogodišnji novinar, i njegova partnerka Kejt, naivna, introvertna i izuzetno senzitivna dvadesetogodišnja devojka, koja postaje žrtva silovanja u hotelskoj sobi. Nakon iznenadne eksplozije i ulaskom vojnika, mesto dešavanja radnje se menja, pozornica postaje ratište, čiji su akteri Ian i vojnik, žrtva i nasilnik, pri čemu je nasilnik iz hotelske sobe postao žrtva. Forma komada Razoreni korespondira osnovnoj ideji dela: postojanju jasne veze između ratnih užasa i čina silovanja u jednoj lepo nameštenoj hotelskoj sobi, što je rezultiralo brojnim uvredama, jer je impliciralo direktnu vezu između svakodnevnog nasilja u Britaniji i građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji. Razoreni su između ostalog postavili i više nego provokativno pitanje: Kakve veze jedno svakodnevno silovanje u Lidsu ima sa masovnim silovanjima i nasiljem, kao sredstvom rata u Bosni? Sara Kejn se nije libila da naglasi kako su veze više nego evidentne. Jedinstvo mesta, sugeriše da je tanak zid između sigurnosti u mirnodopskoj Britaniji i haotičnog nasilja građanskog rata. Zid koji se može uvek srušiti, bez upozorenja...

C = “Cleansed”; “Crave”

Očišćeni (Cleansed, 1998) su u emocionalnom smislu najzahtevniji komad Kejnove. Formalno inspirisani Bihnerovim Vojcekom, Očišćeni sadrže dvadeset scena i tri sižejna toka, čiji su protagonisti različiti parovi u emocionalnim i seksualnim vezama (Grejem-Grejs, Grejs-Robin, Karl-Rod, Tinker-Žena) smešteni pri univerzitetu, a zapravo sanatorijumu pod upraviteljstvom brutalnog Tinkera. On figurira kao zao i perfidan voajer, povampireni Veliki brat koji reguliše nesmetan opstanak totalitarizma u Orvelovoj 1984, brutalni kontrolor koji kastrira realizaciju lepote i ljubavi između parova i ovog komada.
Žudnja (Crave) je antihrišćanska replika na Eliotovu poemu Pusta zemlja, i nastoji da scenski materijalizuje eluzivna osećanja depresije, usamljenosti, praznine, čežnje i odsustva nade. Ispovedne misli lica ove postmoderne poetske drame duboko su prožete ciničnim humorom i skepticizmom, i često rekontekstualizuju motive iz Biblije, budističke tradicije, kabalističkih spisa, egzistencijalističke ikonografije, kao i iz popularne kulture (pesme Björk, Manic Street Preachers, Joy Division).

D = Daldry Stephen

Impresario buma 'gnevnih mladih ljudi' bio je Stiven Doldri, pozorišni reditelj i tadašnji umetnički direktor pozorišta Royal Court, a danas i u Holivudu etabliran filmski reditelj (Bili Eliot, Sati).

E = Edinburgh

Tokom festivala u Edinburgu 1998. godine, Kejnova je vodila dnevnik koji su objavljivale novine “Guardian”. U izdanju od 20. avgusta napisala je da žudi za teatrom koji će biti nalik rok koncertu: “Gledala sam pre neku noć koncert Jesus & Mary Chain u podnožju edinburškog zamka, i shvatila da čeznem za teatrom koji će tako direktno komunicirati sa iskustvom publike. To se veoma retko dešava…”

F = Fedra

Fedrina ljubav (Pheadra’s Love, 1996) je rimejk Senekine tragedije o Fedri, napisana po narudžbi londonskog pozorišta Gate, koje je od autora tražilo komad inspirisan jednim kapitalnim klasičnim dramskim tekstom. Tragikomedija Fedrina ljubav donosi provokativan komentar na večno prisustvo kraljevske porodice u društvenom životu savremene Britanije, njeno bogatstvo, slavu, disfunkcionalnost i sklonost skandalima, dok Fedrinu «nedozvoljenu» ljubav prikazuje kao jedini čist i iskren impuls u okruženju u kojem su korumpiranost, mržnja, laž i utemeljeno licemerje osnovne premise postojanja. Buntovna i destruktivno nastrojena prema datostima klasičnog teatra - odsustvu nasilja na sceni - Kejnova je zadržala samo likove i osnovni siže mita - nezadrživu, nadmoćnu, «zabranjenu» ljubav kraljice Fedre prema pastorku Hipolitu, liku apdejtovanog postmodernim tonovima koji definišu stanje savremenog duha - okružen video igricama i televizijskim programima, naviknut na kokain, prozak i druge varijante anti-depresiva, Hipolit je istinski konzument junk fooda, a zainteresovan samo za ostvarivanje seksualnih aktivnosti (bilo u vidu učestalih onanija, homo ili heteroseksulanih odnosa, koji se svi otvoreno prikazuju na sceni).

G = Genitalije

Uglavnom ih odsecaju i bacaju na roštilj; genitalije su gradivno tkivo dramaturgije ‘krvi i sperme’ (pogledati uvodnik!)

H = Homoseksualizam

Sveprisutna tematska odrednica dramskog opusa Kejnove, kao i njena neskrivena seksualna orijentacija.

I = In-Yer-Face

In-yer-face teatar je eksplicitan zahtev za konfrontaciju publike sa idejama koje se plasiraju na sceni. Potekao iz konteksta američkog sportskog žurnalizma, termin datira iz sredine sedamdesetih godina, a implicira narušavanje individalnog prostora i prekoračenje granica. In-yer-face pozorište je ekstremno, provokativno i šokantno, te kao takvo očekuje momentalni i neodlžni feedback publike koja se sa njim suočila.


J = Jakobinska drama

O neo-jakobinskom modusu u stvaralaštvu Sare Kejn, gde su svaka reč, radnja ili gest beskompromisno dovedene do ekstrema, detaljnije u tekstu Opelo za Saru Kejn.

L = Laburisti

Najavom ulaska levičarske administracije Tonija Blera u vladu, Britanija je promovisala podmlađeni entuzijazam prezentovan imidžom “Cool Britannia” - parafrazom patriotske pesme “Rule Britannia” koja je sugerisala raskid sa tradicijom Britanije kao arogantne i uštogljene zemlje. Promoteri slike “Cool Britannia” bili su Britpop muzički bendovi (Manic Street Preachers, Pulp, Radiohead), provokativni likovni radovi Damiena Hirsta, i predstavnici savremenog dramskog pisanja. Zaštitni znak ove generacije bio je Trejnspoting, popularan i nezapamćeno subverzivan roman Irvina Velša.

K = Kelvedon Marie

Posle napada kritičara na njen debitantski komad, Sara Kejn odlučuje da sledeći komad Crave (Žudnja, pogledati pod C) prvobitno potpiše pseudonimom >Marie Kelvedon< (Kejnova je odrasla u mestu nazvanom Kelvodon Hatch). Tom prilikom osmislila je fiktivnu biografiju svoje dvojnice/literarnog joj alter ega: Dvadesetpetogodisnja britanka Marie Kelevedon, odrasla je u Nemačkoj, da bi se u šesnaestoj godini vratila u Englesku i tamo nastavila dalje školovanje. Međutim, već posle prvog semestra, izbačena je sa Oksforda zbog besprizorne dadaističke performans-eskapade, koju je smelo izvela u sred sale za ručavanje...

M = Manchester United

Omiljeni fudbalski klub Sare Kejn je Manchester United. Zato neka vas ne čudi njena pretenzija da stvori teatar koji će imati sposobnost da proizvede utisak kakav kod publike izaziva prisustvo na sportskom događaju: “Mrzim ideju pozorišta kao večernje razonode. Ono treba da bude emotivno i intelektualno zahtevno. Obožavam fudbal. Nivo analiza koje slušaš na tribinama je zadivljujuć. Kada bi ljudi to radili u pozorištu… ali ne rade. Oni očekuju da se zavale u svoja sedišta i da ne razmišljaju.”

N = Novi nihilisti

Pored Sare Kejn, u “nihiliste” ubrojani su sledeći autori: Mark Rejvenhil (Šoping i faking, Polaroidi), Dejvid Herouer (Noževi u kokoškama), Enda Volš (Disko Svinje), Patrik Marber (Bliže), Entoni Nilson (Penetrator), Filip Ridli (Duh sa savršenog mesta).

O = Ostermeier, Thomas

Brojnim inscenacijama Sare Kejn i ostalih novih nihilista, Tomas Ostermajer je revitalizovao savremenu nemačku teatarsku scenu; upravnik berlinskog teatra Šaubine (Schaubuehne am Lehniner Platz) i umetnički direktor pozorišnog festivala u Avinjonu 2004. Bitefovska publika pamtiće ga po izuzetnim režijama Volšovog komada Disko svinje (2000) i Ibzenove Nore (2003) prikazanim u okviru njegovog gostovanja na istoimenom festivalu.

P = “Psychosis 4:48”

Psihoza u 4.48 nastavlja put totalne destrukcije dramske forme koji je u Sarinom opusu započet još tekstom Razoreni. Poslednji tekst autora nema više izdiferencirana ni lica, te predstavlja psihodelični tekstualni kolaž sačinjen od poetičnih pasaža, veoma realističkih fragmenata, hermetičnih, asocijativnih misli, nizova brojeva, sporadičnih momenata ciničnog i turobnog humora te nedefinisanog traganja po lavirintima izgubljene svesti. 4:48 je vreme u koje se Kejnova budila svaku noć u fazi njene turbulentne psihičke neuravnoteženosti, što je bio krizni momenat svesti o predstojećem suicidu, koja se ubrzo zatim zamućivala psihotičnim halucinacijama. Tema Psihoze je psihičko rastrojstvo i sled stanja svesti koje uzrokuje totalan pad barijera između realnosti i različitih formi imaginacije. Težnja bića ka ujedinjenju lutajuće duše i tela manifestuje se u pokušajima samoubistva. Poslednje misli teksta sugerišu opciju totalnog oslobođenja koje dolazi sa efemernim trenutkom spoznaje o nastupanju smrti.

R = Royal Court Theatre

Osnivanjem Rojal Korta, male ali tradicionalne pozorišne kuće, ustanovljena je opoziciona teatarska baza; izvestan broj novih opozicionih drama lansiranih u tom pozorištu ostvarile su komercijalni uspeh, kako u pozorištu tako i na filmu. Osamdesetih godina, komadi novih dramskih pisaca – žena, čija je pojava bila zaštitni znak nove drame tog perioda, sve više su izvođena na glavnoj sceni Rojal Korta kao u slučaju Keril Čerčil, Pam Džejms, Šarlot Kitli i Timberlejk Bertenbejker. Zato i ne čudi da je devedesetih, upravo ova pozorišna kuća stala iza lika i dela Sare Kejn, kako na samom početku njene karijere tako i na njenom prerano okončanom kraju. Poslednji komad Kejnove Psihoza u 4:48 posthumno je izveden na sceni Rojal Kort Teatra (pogledati pod P).

S = Sierz Aleks

Sirz Aleks je pozorišni kritičar i autor sada već kultne studije In-yer-face Theatre: British Theatre Today u kojoj objašnjava genezu dominantnog in-yer-face senzibiliteta u Britaniji tokom devedesetih, i izričito se protivi svakom pokušaju olakog etiketiranja novog dramskog pisanja, i sugeriše njegovu mnogo širu odrednicu - termin iskustveni teatar: “Ako se čitav teatarski senzibilitet nazove jednostavno novi brutalizam, na taj način se naglašava samo jedan i to poprilično površan aspekt savremenog pozorišta – njegova brutalnost i nasilje. Komadi Sare Kejn daleko više istražuju emocije poput nežnosti i ljubavi, te ako na njih primenimo etiketu novog brutalizma, ona će ostaviti sasvim pogrešan utisak”, tvrdi Sirz.

T = The Tindersticks; Tešić Đurđa

Recentni CD benda Tinderstiks Waiting for the Moon nudi između ostalog i neskriveni omaž Sari Kejn: stihovi pesme 4.48 Psychosis direktno su preuzeti iz istoimenog komada dotične autorke.

Tešić Đurđa je pozorišni reditelj mlađe generacije. Prva među retkima koja se odvažila da poetiku najneprilagođenije od svih autora in-yer-face drame (čitaj: Sare Kejn) zvanično integriše u naše teatarske repertoarske tokove i konačno je približi senzibilitetu savremenog beogradskog gledaoca (pod pretpostavkom da isti uopšte postoji!). Debitantski komad Kejnove Razoreni, u režiji Đurđe Tešić, premijerno će biti izveden tačno na dan autorkine smrti, 20. februara ove godine, u Beogradskom dramskom pozorištu, a deceniju nakon njegove londonske praizvedbe. Igraju: Boris Komnenić, Paulina Manov i Danijel Sič.


V = “Vojcek”Neposredno pre završetka rada na komadu Očišćeni, Sara je režirala Bihnerovog Vojceka u londonskom Gate teatru.

U = Uticaji
Formalne, tematske i stilske osobenosti pozorišta Sare Kejn predstavljaju plod različitih uticaja: beskrajnog niza dela iz domena dramske književnosti (Šekspir, Vebster, Bihner, Breht, Beket, Bond, Fasbinder, Keril Čerčil), pozorišne teorije (Arto, Barker), filma (Oliver Stoun, Kventin Tarantino, Deni Bojl), popularne muzike (Manic Street Preachers, Nick Cave & The Bad Seeds, Joy Divison, Björk).

W = World Wide Web
www. iainfisher.com/kane-
www.in-yer-face.com

X = X
XXX, xenofobia, xanax, generacija X, x kao ekstazi, toliko toga...

Y = Yugoslavia
I-ju, koji blam (pogledati pod B)...

Z = Zero
Zero and less than zero, dear child, you will get - unless you learn Sarah Kane’s alphabet!!!








Tretman Sare Kejn na Bitefu - odjeci i reagovanja, krici i šaputanja

Opelo za Saru Kejn

‘There’s something very rotten here. And yet ... I thought it was paradise’ (SK- Cleansed)

Pre nego je premijerno i ugledala svetlost pozornice na brdovitom Balkanu, Sara Kejn, iako postmortem planirana da vaskrsne na Bitefu, bila je već nepropisno kremirana. Prognana, prokazana, očišćena, kako vam drago...No, kad smo već kod čišćenja i čistki (via Srebrenica-srpski zanat najstariji!), meni je neobično drago da mi se nanovo ukazala prilika da štovanom beogradskom auditorijumu, s puno ljubavi i naročite obzirnosti, barem donekle pokušam da rasvetlim problem suicida u ovdasnjoj recepciji lika i dela pokojne vedete in-yer-face dramaturgije, Sare Kejn. Oduvek sam držao nepisanog pravila da se prašina, kako ona iz urne tako i ovdašnja medijska, kada se već toliko podigla, čisti perjem a ne drškom, za razliku od izvesnog novinara RTS-a (inicijali SS amblemski su sasvim adekvatni kako puno ime i prezime dotičnog ne zavredjuje dragoceni publicum decorum Camp-a) koji se pred sam početak Bitefa, pretenciozno-nemušt u želji da diskredituje festivalsku selekciju, obrušio na Jovana Ćirilova, notornom nonsens-tvrdnjom da je besmismleno dovoditi čak dve Sare Kejn, pošto je stvaralaštvo dotične passe?!? Nedovoljno fokusiran, artikulisan, ili pak hronično dekocentrisan, šta li je već, hudi novinar je očigledni detalj iz biografije SKejn pod šifrom: passed away, pogrešno rastumačio te brljivo prepevao u passe!
Alas, he had to learn (English) the hard way!!!
Anegdota o novinaru vešto potkrepljuje moju davnašnju tezu da svaka zemlja ima lokalnog Tinkera, bas kao što je i Sara Kejn, gradeći lik Tinkera, direktnu inspiraciju našla u već postojećem joj savremeniku Džeku Tinkeru, beskrupuloznom kritičaru Daily Mail-a, glavnokomandujućeg u orkestraciji progona na Kejnovu, tačnije, napada na njeno debitantsko čedo Blasted ( pažljivo prevesti kao Razoreni, moliću lepo!). Tako i mi, ni krivi ni dužni a gotovo deceniju kasnije, zapatismo lokalnog SS-Tinkera, kojem odveć manjka čak i najelementarnija logika Thinkera. No, dosta je bilo pametovanja&mudrovanja u prazno.Vratimo se onoj, koja na žalost, više nije sa nama.
Kažu, obesila se pertlom, Sara Kejn i tako odigrala svoju poslednju ulogu. Ali, o toj usamljenoj smrti u neukusnom lavatoriju, podseća nas Oskar Vajld, mi moramo misliti jednostavno kao o nekom čudnom, sumornom odlomku iz jakobinske tragedije, ili kao o nekoj divnoj sceni iz Vebstera i Forda. Citat za ovu priliku pozajmljen iz Vajldovog remek-dela Slika Dorijana Greja, nipošto nije slučajan niti proizvoljan.
Kao i ostali scenski tekstovi Sare Kejn, Očišćeni vrve od referenci, te na taj način predstavljaju tipično postmodernističku, intertekstualnu repliku na brojna dela istorije svetske dramske književnosti. Beskrajne scene zverstava reminiscencija su elizabetanske i jakobinske provenijencije. Pored frapantne sličnosti sa košmarnim slikama iz Šekspirovog Tita Andronika i Edvarda II Kristofera Marloua, motiv žene koja se prerušava u muškarca da bi pronašla brata centralan je tok Bogojavljenske noći, dok je strastven odnos izmedju Grejs i Grejama analogan takodje incestuoznom odnosu izmedju brata i sestre, Djovanija i Anabele, u jakobinskoj tragediji Šteta sto je bludnica Džona Forda, odakle je stih « Voli me ili me ubi » (« Love me or kill me ») Kejnova direktno transponovala u Očišćene. Ljubav izmedju Roda i Karla se vrti oko simbolike prstena, koja takodje ima korene u elizabetanskoj i postelizabetanskoj tradiciji, mestimično u Mletačkom trgovcu, a duboko i reverzibilno u Vebsterovoj tragediji Vojvotkinja od Malfija. Distinkcija scenskih prostora na različito obojene sobe (Bela, Crvena, Crna, Okrugla) ekvivalentna je fiksacijama još jedne nemirne, neuhvatljive, faustovske imaginacije, Stindbergu, čiji tekst Sablasna sonata bezuslovno nalikuje Očišćenima. U formi « drame u stanicama », koju je Strindberg etablirao trodelnim dramskim tekstom Put u Damask, prostor Sablasne sonate takodje je podeljen u sobe, a za glavnog junaka ima starca, direktora kuće Humela, pra-Tinkera, koji kontroliše grešno čovečanstvo i razotkriva njegove tajne. Poput Strindberga, za Kejnovu je život patnja, dok je smrt nada, a spoljni svet samo infernalno predvorje gde u postmodernom ruhu obitavaju najrazčličitije utvare, vukodlaci i lamije, zajedno sa ostatkom svekolikog mitološkog pandemonijuma. Ovdašnja recepcija Kejnove, nažalost, ostaće zapamćena kao poprište beskrajno jeftinog ignoramus-žurnalizma i sličnih akutno-neznalačkih petparačko-medijskih strasti. Ipak, i pored beskrajnog niza (suptilnom srpskom oku) prenaglašeno mučnih slika, Ošišćeni u sjajnoj poljskoj inscenaciji, tretirajući nasilje u visokostilizovanom maniru darovali su bitefovsku publiku momentima kristalizovane ljubavi i blistave lirike, koji su bez sumnje najpoetičnija i najoptimističnija mesta u celokupnom opusu Sare Kejn. Tačno je da jedino avangarda umire mlada. Jedini paradoks krije se u prostoj a neveseloj činjenici da je ta ista avangarda kod nas umrla pre nego se pošteno i rodila. Amen.

Periša Perišić