Periša Perišić o Sari Kejn ( magazin CAMP, januar 2005. )

In memoriam: Sarah Kane

“It was one little death, but theatre will need a crowd of brilliant writers to take her place – if even then.”(Edward Bond)

Sara Kejn (3. februar 1971 - 20. februar 1999) je sredinom devedesetih godina prošlog veka dospela u fokus javnog interesovanja nakon praizvedbe komada Razoreni (Blasted, Royal Court Theatre, januar 1995) koji je javnost uznemirio eksplicitnim scenama nasilja (isisavanje očiju, kanibalizam, silovanja, masturbacija). Prevashodno zbog izuzetne masmedijske eksponiranosti, indukovane beskompromisnim zahtevima za igranje najgnusnijih scenskih prizora, kao i opskurnim biografskim detaljima (neprilagođenost, depresija, samoubistvo), Kejnova je i ne sluteći postala svojevrsni trejdmark pokreta tzv. “novih nihilista (brutalista)”, “pisaca krvi i sperme”, odnosno predstavnika “in-yer-face” teatra, koji su definisali renesansu britanskog dramskog pisanja.

ENFANT TERRIBLE, FROM A to Z

A = Anatema

Autor nezaobilazne studije dela Sare Kejn Love Me Or Kill Me (Sarah Kane And The Theatre Of Extremes) Grejam Sonders (Graham Saunders) navodi reprezentativne reakcije medija na praizvedbu Razorenih u Royal Courtu. Sablažnjeni Nick Curtis (Nik Kertis), kritičar lista Evening Standard je još 19. januara 1995, u tekstu “Slučajan obilazak kuće strave” predočio da njen tekst “ne donosi ništa više od prizora iz kuće strave dizajniranih samo da šokiraju i ništa više”, a Charles Spenser (Čarls Spenser) iz Daily telegrapha, obreručke se pridružio kolegi-istomišljeniku i samo dan kasnije, 20. januara 1995. u kritici naslovljenoj “Grozan šok” etiketirao je dramski prvenac Kejnove kao “tromo i nakinđureno delo bez ikakve ideje osim adolescentske želje da šokira”.


B = “Blasted”

Debitantski komad Razoreni (1995) važi za neprikosnoveni amblem in-yer-face dramaturgije i jedini komad Kejnove u kome su u tragovima prisutne odrednice naturalizma, koje autor veoma ažurno dekomponuje. Protagonosti su Ian, ksenofobični, homofobični, arogantni četrdesetogodišnji novinar, i njegova partnerka Kejt, naivna, introvertna i izuzetno senzitivna dvadesetogodišnja devojka, koja postaje žrtva silovanja u hotelskoj sobi. Nakon iznenadne eksplozije i ulaskom vojnika, mesto dešavanja radnje se menja, pozornica postaje ratište, čiji su akteri Ian i vojnik, žrtva i nasilnik, pri čemu je nasilnik iz hotelske sobe postao žrtva. Forma komada Razoreni korespondira osnovnoj ideji dela: postojanju jasne veze između ratnih užasa i čina silovanja u jednoj lepo nameštenoj hotelskoj sobi, što je rezultiralo brojnim uvredama, jer je impliciralo direktnu vezu između svakodnevnog nasilja u Britaniji i građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji. Razoreni su između ostalog postavili i više nego provokativno pitanje: Kakve veze jedno svakodnevno silovanje u Lidsu ima sa masovnim silovanjima i nasiljem, kao sredstvom rata u Bosni? Sara Kejn se nije libila da naglasi kako su veze više nego evidentne. Jedinstvo mesta, sugeriše da je tanak zid između sigurnosti u mirnodopskoj Britaniji i haotičnog nasilja građanskog rata. Zid koji se može uvek srušiti, bez upozorenja...

C = “Cleansed”; “Crave”

Očišćeni (Cleansed, 1998) su u emocionalnom smislu najzahtevniji komad Kejnove. Formalno inspirisani Bihnerovim Vojcekom, Očišćeni sadrže dvadeset scena i tri sižejna toka, čiji su protagonisti različiti parovi u emocionalnim i seksualnim vezama (Grejem-Grejs, Grejs-Robin, Karl-Rod, Tinker-Žena) smešteni pri univerzitetu, a zapravo sanatorijumu pod upraviteljstvom brutalnog Tinkera. On figurira kao zao i perfidan voajer, povampireni Veliki brat koji reguliše nesmetan opstanak totalitarizma u Orvelovoj 1984, brutalni kontrolor koji kastrira realizaciju lepote i ljubavi između parova i ovog komada.
Žudnja (Crave) je antihrišćanska replika na Eliotovu poemu Pusta zemlja, i nastoji da scenski materijalizuje eluzivna osećanja depresije, usamljenosti, praznine, čežnje i odsustva nade. Ispovedne misli lica ove postmoderne poetske drame duboko su prožete ciničnim humorom i skepticizmom, i često rekontekstualizuju motive iz Biblije, budističke tradicije, kabalističkih spisa, egzistencijalističke ikonografije, kao i iz popularne kulture (pesme Björk, Manic Street Preachers, Joy Division).

D = Daldry Stephen

Impresario buma 'gnevnih mladih ljudi' bio je Stiven Doldri, pozorišni reditelj i tadašnji umetnički direktor pozorišta Royal Court, a danas i u Holivudu etabliran filmski reditelj (Bili Eliot, Sati).

E = Edinburgh

Tokom festivala u Edinburgu 1998. godine, Kejnova je vodila dnevnik koji su objavljivale novine “Guardian”. U izdanju od 20. avgusta napisala je da žudi za teatrom koji će biti nalik rok koncertu: “Gledala sam pre neku noć koncert Jesus & Mary Chain u podnožju edinburškog zamka, i shvatila da čeznem za teatrom koji će tako direktno komunicirati sa iskustvom publike. To se veoma retko dešava…”

F = Fedra

Fedrina ljubav (Pheadra’s Love, 1996) je rimejk Senekine tragedije o Fedri, napisana po narudžbi londonskog pozorišta Gate, koje je od autora tražilo komad inspirisan jednim kapitalnim klasičnim dramskim tekstom. Tragikomedija Fedrina ljubav donosi provokativan komentar na večno prisustvo kraljevske porodice u društvenom životu savremene Britanije, njeno bogatstvo, slavu, disfunkcionalnost i sklonost skandalima, dok Fedrinu «nedozvoljenu» ljubav prikazuje kao jedini čist i iskren impuls u okruženju u kojem su korumpiranost, mržnja, laž i utemeljeno licemerje osnovne premise postojanja. Buntovna i destruktivno nastrojena prema datostima klasičnog teatra - odsustvu nasilja na sceni - Kejnova je zadržala samo likove i osnovni siže mita - nezadrživu, nadmoćnu, «zabranjenu» ljubav kraljice Fedre prema pastorku Hipolitu, liku apdejtovanog postmodernim tonovima koji definišu stanje savremenog duha - okružen video igricama i televizijskim programima, naviknut na kokain, prozak i druge varijante anti-depresiva, Hipolit je istinski konzument junk fooda, a zainteresovan samo za ostvarivanje seksualnih aktivnosti (bilo u vidu učestalih onanija, homo ili heteroseksulanih odnosa, koji se svi otvoreno prikazuju na sceni).

G = Genitalije

Uglavnom ih odsecaju i bacaju na roštilj; genitalije su gradivno tkivo dramaturgije ‘krvi i sperme’ (pogledati uvodnik!)

H = Homoseksualizam

Sveprisutna tematska odrednica dramskog opusa Kejnove, kao i njena neskrivena seksualna orijentacija.

I = In-Yer-Face

In-yer-face teatar je eksplicitan zahtev za konfrontaciju publike sa idejama koje se plasiraju na sceni. Potekao iz konteksta američkog sportskog žurnalizma, termin datira iz sredine sedamdesetih godina, a implicira narušavanje individalnog prostora i prekoračenje granica. In-yer-face pozorište je ekstremno, provokativno i šokantno, te kao takvo očekuje momentalni i neodlžni feedback publike koja se sa njim suočila.


J = Jakobinska drama

O neo-jakobinskom modusu u stvaralaštvu Sare Kejn, gde su svaka reč, radnja ili gest beskompromisno dovedene do ekstrema, detaljnije u tekstu Opelo za Saru Kejn.

L = Laburisti

Najavom ulaska levičarske administracije Tonija Blera u vladu, Britanija je promovisala podmlađeni entuzijazam prezentovan imidžom “Cool Britannia” - parafrazom patriotske pesme “Rule Britannia” koja je sugerisala raskid sa tradicijom Britanije kao arogantne i uštogljene zemlje. Promoteri slike “Cool Britannia” bili su Britpop muzički bendovi (Manic Street Preachers, Pulp, Radiohead), provokativni likovni radovi Damiena Hirsta, i predstavnici savremenog dramskog pisanja. Zaštitni znak ove generacije bio je Trejnspoting, popularan i nezapamćeno subverzivan roman Irvina Velša.

K = Kelvedon Marie

Posle napada kritičara na njen debitantski komad, Sara Kejn odlučuje da sledeći komad Crave (Žudnja, pogledati pod C) prvobitno potpiše pseudonimom >Marie Kelvedon< (Kejnova je odrasla u mestu nazvanom Kelvodon Hatch). Tom prilikom osmislila je fiktivnu biografiju svoje dvojnice/literarnog joj alter ega: Dvadesetpetogodisnja britanka Marie Kelevedon, odrasla je u Nemačkoj, da bi se u šesnaestoj godini vratila u Englesku i tamo nastavila dalje školovanje. Međutim, već posle prvog semestra, izbačena je sa Oksforda zbog besprizorne dadaističke performans-eskapade, koju je smelo izvela u sred sale za ručavanje...

M = Manchester United

Omiljeni fudbalski klub Sare Kejn je Manchester United. Zato neka vas ne čudi njena pretenzija da stvori teatar koji će imati sposobnost da proizvede utisak kakav kod publike izaziva prisustvo na sportskom događaju: “Mrzim ideju pozorišta kao večernje razonode. Ono treba da bude emotivno i intelektualno zahtevno. Obožavam fudbal. Nivo analiza koje slušaš na tribinama je zadivljujuć. Kada bi ljudi to radili u pozorištu… ali ne rade. Oni očekuju da se zavale u svoja sedišta i da ne razmišljaju.”

N = Novi nihilisti

Pored Sare Kejn, u “nihiliste” ubrojani su sledeći autori: Mark Rejvenhil (Šoping i faking, Polaroidi), Dejvid Herouer (Noževi u kokoškama), Enda Volš (Disko Svinje), Patrik Marber (Bliže), Entoni Nilson (Penetrator), Filip Ridli (Duh sa savršenog mesta).

O = Ostermeier, Thomas

Brojnim inscenacijama Sare Kejn i ostalih novih nihilista, Tomas Ostermajer je revitalizovao savremenu nemačku teatarsku scenu; upravnik berlinskog teatra Šaubine (Schaubuehne am Lehniner Platz) i umetnički direktor pozorišnog festivala u Avinjonu 2004. Bitefovska publika pamtiće ga po izuzetnim režijama Volšovog komada Disko svinje (2000) i Ibzenove Nore (2003) prikazanim u okviru njegovog gostovanja na istoimenom festivalu.

P = “Psychosis 4:48”

Psihoza u 4.48 nastavlja put totalne destrukcije dramske forme koji je u Sarinom opusu započet još tekstom Razoreni. Poslednji tekst autora nema više izdiferencirana ni lica, te predstavlja psihodelični tekstualni kolaž sačinjen od poetičnih pasaža, veoma realističkih fragmenata, hermetičnih, asocijativnih misli, nizova brojeva, sporadičnih momenata ciničnog i turobnog humora te nedefinisanog traganja po lavirintima izgubljene svesti. 4:48 je vreme u koje se Kejnova budila svaku noć u fazi njene turbulentne psihičke neuravnoteženosti, što je bio krizni momenat svesti o predstojećem suicidu, koja se ubrzo zatim zamućivala psihotičnim halucinacijama. Tema Psihoze je psihičko rastrojstvo i sled stanja svesti koje uzrokuje totalan pad barijera između realnosti i različitih formi imaginacije. Težnja bića ka ujedinjenju lutajuće duše i tela manifestuje se u pokušajima samoubistva. Poslednje misli teksta sugerišu opciju totalnog oslobođenja koje dolazi sa efemernim trenutkom spoznaje o nastupanju smrti.

R = Royal Court Theatre

Osnivanjem Rojal Korta, male ali tradicionalne pozorišne kuće, ustanovljena je opoziciona teatarska baza; izvestan broj novih opozicionih drama lansiranih u tom pozorištu ostvarile su komercijalni uspeh, kako u pozorištu tako i na filmu. Osamdesetih godina, komadi novih dramskih pisaca – žena, čija je pojava bila zaštitni znak nove drame tog perioda, sve više su izvođena na glavnoj sceni Rojal Korta kao u slučaju Keril Čerčil, Pam Džejms, Šarlot Kitli i Timberlejk Bertenbejker. Zato i ne čudi da je devedesetih, upravo ova pozorišna kuća stala iza lika i dela Sare Kejn, kako na samom početku njene karijere tako i na njenom prerano okončanom kraju. Poslednji komad Kejnove Psihoza u 4:48 posthumno je izveden na sceni Rojal Kort Teatra (pogledati pod P).

S = Sierz Aleks

Sirz Aleks je pozorišni kritičar i autor sada već kultne studije In-yer-face Theatre: British Theatre Today u kojoj objašnjava genezu dominantnog in-yer-face senzibiliteta u Britaniji tokom devedesetih, i izričito se protivi svakom pokušaju olakog etiketiranja novog dramskog pisanja, i sugeriše njegovu mnogo širu odrednicu - termin iskustveni teatar: “Ako se čitav teatarski senzibilitet nazove jednostavno novi brutalizam, na taj način se naglašava samo jedan i to poprilično površan aspekt savremenog pozorišta – njegova brutalnost i nasilje. Komadi Sare Kejn daleko više istražuju emocije poput nežnosti i ljubavi, te ako na njih primenimo etiketu novog brutalizma, ona će ostaviti sasvim pogrešan utisak”, tvrdi Sirz.

T = The Tindersticks; Tešić Đurđa

Recentni CD benda Tinderstiks Waiting for the Moon nudi između ostalog i neskriveni omaž Sari Kejn: stihovi pesme 4.48 Psychosis direktno su preuzeti iz istoimenog komada dotične autorke.

Tešić Đurđa je pozorišni reditelj mlađe generacije. Prva među retkima koja se odvažila da poetiku najneprilagođenije od svih autora in-yer-face drame (čitaj: Sare Kejn) zvanično integriše u naše teatarske repertoarske tokove i konačno je približi senzibilitetu savremenog beogradskog gledaoca (pod pretpostavkom da isti uopšte postoji!). Debitantski komad Kejnove Razoreni, u režiji Đurđe Tešić, premijerno će biti izveden tačno na dan autorkine smrti, 20. februara ove godine, u Beogradskom dramskom pozorištu, a deceniju nakon njegove londonske praizvedbe. Igraju: Boris Komnenić, Paulina Manov i Danijel Sič.


V = “Vojcek”Neposredno pre završetka rada na komadu Očišćeni, Sara je režirala Bihnerovog Vojceka u londonskom Gate teatru.

U = Uticaji
Formalne, tematske i stilske osobenosti pozorišta Sare Kejn predstavljaju plod različitih uticaja: beskrajnog niza dela iz domena dramske književnosti (Šekspir, Vebster, Bihner, Breht, Beket, Bond, Fasbinder, Keril Čerčil), pozorišne teorije (Arto, Barker), filma (Oliver Stoun, Kventin Tarantino, Deni Bojl), popularne muzike (Manic Street Preachers, Nick Cave & The Bad Seeds, Joy Divison, Björk).

W = World Wide Web
www. iainfisher.com/kane-
www.in-yer-face.com

X = X
XXX, xenofobia, xanax, generacija X, x kao ekstazi, toliko toga...

Y = Yugoslavia
I-ju, koji blam (pogledati pod B)...

Z = Zero
Zero and less than zero, dear child, you will get - unless you learn Sarah Kane’s alphabet!!!








Tretman Sare Kejn na Bitefu - odjeci i reagovanja, krici i šaputanja

Opelo za Saru Kejn

‘There’s something very rotten here. And yet ... I thought it was paradise’ (SK- Cleansed)

Pre nego je premijerno i ugledala svetlost pozornice na brdovitom Balkanu, Sara Kejn, iako postmortem planirana da vaskrsne na Bitefu, bila je već nepropisno kremirana. Prognana, prokazana, očišćena, kako vam drago...No, kad smo već kod čišćenja i čistki (via Srebrenica-srpski zanat najstariji!), meni je neobično drago da mi se nanovo ukazala prilika da štovanom beogradskom auditorijumu, s puno ljubavi i naročite obzirnosti, barem donekle pokušam da rasvetlim problem suicida u ovdasnjoj recepciji lika i dela pokojne vedete in-yer-face dramaturgije, Sare Kejn. Oduvek sam držao nepisanog pravila da se prašina, kako ona iz urne tako i ovdašnja medijska, kada se već toliko podigla, čisti perjem a ne drškom, za razliku od izvesnog novinara RTS-a (inicijali SS amblemski su sasvim adekvatni kako puno ime i prezime dotičnog ne zavredjuje dragoceni publicum decorum Camp-a) koji se pred sam početak Bitefa, pretenciozno-nemušt u želji da diskredituje festivalsku selekciju, obrušio na Jovana Ćirilova, notornom nonsens-tvrdnjom da je besmismleno dovoditi čak dve Sare Kejn, pošto je stvaralaštvo dotične passe?!? Nedovoljno fokusiran, artikulisan, ili pak hronično dekocentrisan, šta li je već, hudi novinar je očigledni detalj iz biografije SKejn pod šifrom: passed away, pogrešno rastumačio te brljivo prepevao u passe!
Alas, he had to learn (English) the hard way!!!
Anegdota o novinaru vešto potkrepljuje moju davnašnju tezu da svaka zemlja ima lokalnog Tinkera, bas kao što je i Sara Kejn, gradeći lik Tinkera, direktnu inspiraciju našla u već postojećem joj savremeniku Džeku Tinkeru, beskrupuloznom kritičaru Daily Mail-a, glavnokomandujućeg u orkestraciji progona na Kejnovu, tačnije, napada na njeno debitantsko čedo Blasted ( pažljivo prevesti kao Razoreni, moliću lepo!). Tako i mi, ni krivi ni dužni a gotovo deceniju kasnije, zapatismo lokalnog SS-Tinkera, kojem odveć manjka čak i najelementarnija logika Thinkera. No, dosta je bilo pametovanja&mudrovanja u prazno.Vratimo se onoj, koja na žalost, više nije sa nama.
Kažu, obesila se pertlom, Sara Kejn i tako odigrala svoju poslednju ulogu. Ali, o toj usamljenoj smrti u neukusnom lavatoriju, podseća nas Oskar Vajld, mi moramo misliti jednostavno kao o nekom čudnom, sumornom odlomku iz jakobinske tragedije, ili kao o nekoj divnoj sceni iz Vebstera i Forda. Citat za ovu priliku pozajmljen iz Vajldovog remek-dela Slika Dorijana Greja, nipošto nije slučajan niti proizvoljan.
Kao i ostali scenski tekstovi Sare Kejn, Očišćeni vrve od referenci, te na taj način predstavljaju tipično postmodernističku, intertekstualnu repliku na brojna dela istorije svetske dramske književnosti. Beskrajne scene zverstava reminiscencija su elizabetanske i jakobinske provenijencije. Pored frapantne sličnosti sa košmarnim slikama iz Šekspirovog Tita Andronika i Edvarda II Kristofera Marloua, motiv žene koja se prerušava u muškarca da bi pronašla brata centralan je tok Bogojavljenske noći, dok je strastven odnos izmedju Grejs i Grejama analogan takodje incestuoznom odnosu izmedju brata i sestre, Djovanija i Anabele, u jakobinskoj tragediji Šteta sto je bludnica Džona Forda, odakle je stih « Voli me ili me ubi » (« Love me or kill me ») Kejnova direktno transponovala u Očišćene. Ljubav izmedju Roda i Karla se vrti oko simbolike prstena, koja takodje ima korene u elizabetanskoj i postelizabetanskoj tradiciji, mestimično u Mletačkom trgovcu, a duboko i reverzibilno u Vebsterovoj tragediji Vojvotkinja od Malfija. Distinkcija scenskih prostora na različito obojene sobe (Bela, Crvena, Crna, Okrugla) ekvivalentna je fiksacijama još jedne nemirne, neuhvatljive, faustovske imaginacije, Stindbergu, čiji tekst Sablasna sonata bezuslovno nalikuje Očišćenima. U formi « drame u stanicama », koju je Strindberg etablirao trodelnim dramskim tekstom Put u Damask, prostor Sablasne sonate takodje je podeljen u sobe, a za glavnog junaka ima starca, direktora kuće Humela, pra-Tinkera, koji kontroliše grešno čovečanstvo i razotkriva njegove tajne. Poput Strindberga, za Kejnovu je život patnja, dok je smrt nada, a spoljni svet samo infernalno predvorje gde u postmodernom ruhu obitavaju najrazčličitije utvare, vukodlaci i lamije, zajedno sa ostatkom svekolikog mitološkog pandemonijuma. Ovdašnja recepcija Kejnove, nažalost, ostaće zapamćena kao poprište beskrajno jeftinog ignoramus-žurnalizma i sličnih akutno-neznalačkih petparačko-medijskih strasti. Ipak, i pored beskrajnog niza (suptilnom srpskom oku) prenaglašeno mučnih slika, Ošišćeni u sjajnoj poljskoj inscenaciji, tretirajući nasilje u visokostilizovanom maniru darovali su bitefovsku publiku momentima kristalizovane ljubavi i blistave lirike, koji su bez sumnje najpoetičnija i najoptimističnija mesta u celokupnom opusu Sare Kejn. Tačno je da jedino avangarda umire mlada. Jedini paradoks krije se u prostoj a neveseloj činjenici da je ta ista avangarda kod nas umrla pre nego se pošteno i rodila. Amen.

Periša Perišić

ZIVA SODA - Dusan Maljkovic o emisiji Glamurama

KOVAČ(N)ICA LAŽNOG KEMPA*

*tekst objavlje u magazinu CAMP, januar 2005.

Ukoliko se bavite glamurom u Srbiji, možete konstatovati da on postoji
kao neuspela pretenzija podražavanja otmenosti imućnije manjine na
Zapadu i parodirati tu posrćuću aspiraciju. Alternativa navedenom
bila
bi redefinicija samog pojma, sada shvaćenog kao pokušaj neprihvatanja
katastrofalnog materijalnog stanja, te istrajavanje na bivšem
fenseraju na primer propalih hollywoodskih zvezda koje su živele na
'lebu i vodi i odbijajale da prodaju svoje dijamante dobar je putokaz
gde se glamur može pronaći.

Nažalost, serijal Glamurama na televiziji B92 ne koristi ništa od
ponuđenog, već predstavlja žaljenja vrednu ambiciju da se u
sirotinjskom šiku sveže kapitalizujuće Srbije opravda lifestyle koji
odlikuje rasipanje" skromih novčanih prihoda na obezbeđivanje
penzionih fondova novopečenih butikašica, dok se paralelno gladuje i
na-jedvite-jade sastavlja kraj-s-krajem. Takvi nesrećni primeri nisu
izuzetak, ali su daleko od pravila koliko i od glamura – žrtve mode
iz
raspadnutog srednjeg staleža nemaju nikakve veze sa divama kojima su
dijamanti najbolji prijatelji, jer ne kreću se u visokom društvu,
koga, by the way, u Srbiji i nema. Liv Montgomery, supruga bivšeg
američkog ambasadora i spiritus movens zabava na visokom nivou", na
pitanje kakvo je njeno mišljenje o ovdašnjem jet-setu, odlučno tvrdi
“Pa vi to nemate!"

Ali, zato imamo persone koje to pokušavaju da negiraju, te opsednute
trendom koji diktira Seks i grad, ulaze u poređenje baba i žaba kada
nastoje da povuku paralele između New Yorka i Beograda, proširujući
dorćolski lokal-patriotizam na celu kvazi-metropolu. Frojd (Freud) nas
je odavno upozorio na simptom javnog negiranja činjenice za koju
intimno verujemo da je aktuelizovana, tako da Luna Lu svojim emisijama
ispostavlja psihoanalitičko priznanje da je promašila temu na
pismenom
zadatku o glamuru u Srba, kao i da sve što o tome može da se kaže
jeste jedno veliko Ništa.

To može objasniti nedostatak bilo kakvog (intrigirajućeg) sadržaja i
propisno smaranje, sada prošireno na sat vremena, u kome se reklamni
sadržaji per definitionem predstavljaju kao fabulozne ekskurzije,
smešani sa moralnim lamentima o dolasku zlog vremena kada se “ne zna
ko je muško, a ko žensko". Nekada konstatujući da iz modne sezone u
sezonu sve više liči na transvestita, samoproklamovana princeza
undergrounda abdicirala je u korist opsesivne udavače, obznanjući da
joj je dosta devojačkog života, dok miraz pokušava da obezbedi
promovišući denacionalizaciju ispred “oduzetog" stana
“autentične
predstavnice svetskog jet seta". Kada na sve to dodamo promociju
nastavljača porodičnih tradicija, serijal Glamurama metastazira u
desničarsko pamfletarenje, gde ponekad se pojave liberalniji elementi
preuzeti iz raskalašne prošlosti “večite misfite", poput poseta
seks-šopu ili autoparodičnih pasaža u vezi sa raspomamljenim
wanna-be
kraljicama mature. Nažalost, ta reciklaža već viđenog kempa
utopljena
je u viru sumornih, mrtvo-ozbiljnih promocija svakojakih fashion
freakova, dosadnih partija, ispraznih brendomanijskih okupljanja,
uopšte bulumente polusveta prelivenog preko TV ekrana u scenama
mučnijim od onih iz Prstena (The Ring).

Serijalu se ne može negirati edukativni karakter. Podučava nas o
raznolikostima mračne strane ljudske prirode, te o podnošljivoj
lakoći
pada iz kemp registra u neosvešćeni tres trash. Glamurama svedoči i
o
pojavi da buntovnice sa ili bez razloga prečesto postaju promoterke
navodno mrskog im establishmenta. Opisano konvertitstvo nije naravno
ništa novo, ali je zanimljivo kakvu formu ono preuzima – ovde se
raspon metamorfoze kreće od prvobitne promocije gej habitusa do
današnjih zaštita porodičnih vrednosti, što svedoči o kontroverzno
pređenom putu do pozicije “superzvezde" niskogledane televizije. Per
aspera ad astra!

Šta, na kraju, zaključiti o Glamurami, do konstatovati da “
whatever
happened to baby Loo tokom medijske adolescencije “ ona smešta
amatersko novinarstvo pod krinku ležernosti “autorskog stava",
formirajući promašenu repliku na emisiju U trendu. U prenapregnutoj
ambiciji da dočara lepotu življenja u glavnom gradu, serijal
prikazuje
u kojoj meri je Srbija dotakla dno života", te koliko
mučno-mazohistički pojedine persone u tome uživaju, odbijajući
priznanje da žive u slepom crevu relevatnih im zbivanja. Uglavnom
fetišizujući lokalnu “fenomenologiju" (ali i strane brendove) bez
jasno artikulisane kritičke distance, modna TV poslanica ne pruža
mogućnost za promenu aktuelnog stanja (jer u ovdašnjem skandalu
kulture vidi nešto cool), zatvarajući se u nacional-urbani"
autizam,
dodatno marginalizujući zemlju, ljude i kulturu ionako žalosno
(samo)pozicionirane na rubu sveta.

Kada će se takvo stanje promeniti niko ne zna. Jedno je sigurno “ u
zemlji Srbiji glamura nema, i još dugo ga neće ni biti. Kada stigne,
javite Luni Lu. Biće vam večito zahvalna. Ali pripazite “ da li je
pribavljanje minimalnog smisla Glamurami dobar razlog da serijal
podnosite kroz još jednu (dugotrajnu) sezonu?


Dusan Maljkovic

RUŽIČASTU FLEKU NA ZASTAVU*

*text objavljen u magazinu CAMP no. 2, decembar 2004.


Srpska kultura treba da se ponosi. Najuticajnija nacionalna institucija proslavila je deseti rođendan. I ne gubi vreme na slavlje. Punom parom gazi napred. Ka novim radnim pobedama. Jedan je Pink.

Srbiji je konačno svanulo. Treba se radovati i biti optimista. Na kraju, optimista se nervira samo jednom. Pesimista bar dvaput. Unapred ga je jeo loš predosećaj. Kasnije se pokazalo da je bio u pravu. U galopu »demokratske« Srbije kroz »tranziciju«, mnogo je razloga za optimizam.

»Ugovor s narodom« je ispunjen. Samo narod ne vodi računa o zdravlju. Mnogo puši. Dosadna zemlja. Sve se vrti u krug. Iz šupljeg u prazno. Jedino je naš život grand šou. Konačno možemo da budemo opušteni. Kul kao jul. Naša ružičasta budućnost blješti. Zaslepljuje. I peva. Raspuklim glasom.
.
Vizija ružičaste Srbije rođena je kad je bilo najteže. Nikla je tako reći iz prkosa. Posadili su je i gajili najhumaniji. Kao cvet u svojoj kosi. Đubrili su je, zatim, baštovani demokratije. Sada džiklja sama. Kao veliko kiselo drvo. Pod njenom krošnjom raste još mnogo pečuraka - muhara.

Pink je danas najmoćniji hram srpske duhovnosti. Hram Svetog Save jeste ogroman, skoro kao srpska manija veličine. Ali nije funkcionalan. Mnogo mermera, mnogo para, a ni zvona skoro da se ne čuju. A kamoli poruka. Pogotovu kad je arhaičnim jezikom saopštavaju ambasadori prošlosti. Iako zagrnuti u odoru autoriteta, u savremenoj grand paradi su autsajderi. Silikonska božanstva opipljivija su od nebeskih. U 21. veku Ćirilo i Metodije stižu preko predajnika i satelita. Nastupaju kao Boško i Bilja. Razoružavaju ispraznošću. Osvajaju hipnotičkom praznoćom.

Tajna uspeha ružičastog je kao formula koka-kole: jednostavno, neodoljivo, zarazno. Bilo je, međutim, potrebno iscediti ubitačni ekstrakt srpskog nacionalnog bića. Proniknuti u dubinu srpske duše. Sastaviti jelovnik duhovne hrane. Meksičke sapunice, holivudski blokbasteri, azerbejdžanska muzika, italijanski fudbal, svebalkanska džiberana. Čovek je ono što jede? Hrana je svedočanstvo o iskonskoj čistoti i dubokoj utemeljenosti. Bića. Alien 5?

Recept srpske koka-kole deluje trivijalno. Ali nije. Za takav podvig potrebno je bilo junaštvo. Ništa teže nego pogledati istini u oči. Dijagnostifikovati (pred)civilizacijski stadijum »nacije«. Tzv. nacionalna inteligencija i dalje za to nije sposobna. Dokaz da se, ipak, nije odrodila od plebsa.

Slika na Pinku je odraz »nacije« u ogledalu. Hepi-end srpske istorijske sapunice. Gomile nesrećnika, razbucana država, veselje za kraj. Pogreb sa trubačima. A što ne bi moglo? Sve može. Pa scenaristi su svojski odradili posao. Najuzvišeniji palanački umovi. Ne mrzi ih da do poslednjeg daha pišu nove epizode. Strepnja je konačno plića nego nada.

Pink je objedinio srpske zemlje. Mobilisao srpski nacionalni korpus. Omedjio srpski duhovni prostor. I prenosi se dalje. Kao HIV. Uz to, Pink je najmanji zajednicki sadrzalac za Srbe svih boja i uverenja. Pomirio je maticu i dijasporu. City, predgadje i selo. Obraz, Helsinški odbor i FK Radnički (Obrenovac). Radikale, reformiste i jogi letače. Pedere, Delije i Rušku Jakić. Vesnu Jugović, Eru Ojdanića, Čanka i pink-zečice. Sve ih je usisao, svario i izlio u etar.

Papicu ne gutaju samo Srbi. Dapače. U ogledalu su prepoznaju i drugi. Slovenci, Hrvati, Bosanci, Makedonci, Bugari... I predaju se bez borbe. Bez ispaljenog metka osvojene su teritorije do kojih srpske vojske nisu i nikada neće stići. Ni Tokio nije više daleko kao što je bio.

Načertanije i Memorandum postali su pase. Nije bilo neophodno ni Teslino tajno oruzje. Samo hleba i igara. Preko predajnika i satelita. Muhadžedini, ustaški bojovnici, komite, četnici, svi vole zivot u ružičastom. Da li vole i krv? Samo kad pobesne. Od lošeg programa. Dobro je, dakle, da je narod zadovoljan.

Pored toga što vesnik ružičaste budućnosti - pune pesme i igre, manekena i manekenki, Leontina i Severina, Pink svojim programom – izborom tema i specifičnom optikom – Srbe i srodne im horde i čopore, uvodi u doba globalizacije. Priprema za ulogu koja im sleduje u novom svetskom demokratskom poretku. U globalnoj podeli rada na kraju istorije neko mora da bude pešadija. Najbolje je kad ima dobrovoljaca. Za šta, uostalom, mediji i služe?

Prirodno je, dakle, što i svetski propovednici demokratije, ljudskih prava i slobodnog trzišta svakim novim danom na ružičasto gledaju sa sve više simpatija. Pored prevodjenja pravila »demokratije« na sve zulu dijalekte, Pink je primer preduzetništva. Trebalo je proliti mnogo znoja da bi se u doba ratova, sankcija, hiperinflacije i espeesovsko-julovskog socijalizma napravila privatna imperija. Samo sa svojih deset prstiju. Takvo delo treba svima da bude putokaz.

Kao što rekoh, mnogo je razloga za optimizam... Velika vizija postala je stvarnost.

Pedja Dragosavac

KRAJEM 2004...

MAGAZIN CAMP, no.2, januar 2005.

...Ili šta sve možeš u Beogradu sa brojem dva*nula*nula*pet.




Na mom stolu hrpa stripova i na njoj cedulja-„Da li ti ovo još treba?“, poruka da je Džulijan zvao i pozivnica „Sjebi Božić“.Otvaram je i u njoj piše-„Sjebimo Božić zajedno“, to me Bler poziva na Božićnu žurku. Spuštam pozivnicu na sto i primećujem da zaista počinje da biva hladno u mojoj sobi.

Bret Iston Elis – Manje od nule

Priznajem da sam imala tremu na predpremijernom izvođenju drame Dimitrija Vojnova „Velika bela zavera“, u režiji Miloša Lolića. Sve se to dogodilo, na putu za ludilo, na Maloj sceni Ateljea 212, 3.decembra 2004. Ne samo što je CAMP u prvom broju ekskluzivno objavio deo ove drame, nego su Vojnov i Lolić sjajni i revnosni saradnici našeg magazina. Pored toga što pišu tekstove i kritike, obojica su i odlični glumci
( Vojnov, naravno u „Tito i ja“ a Lolić u predstojećem, novom filmu Milutina Petrovića), i ne bih preterala ako bih upotrebila reč „renesansni“.Razumemo se.
Publika je bila „navijačka“, aplauz glasan, čestitke iskrene. Kao i uvek, na pred i pre-mijerama, u našim pozorištima. Sa jednom razlikom – ova predstava je ZAISTA dobra. I bitna za razvoj onoga što je ostalo od domaćeg pozorišta. Cepajući dlake, može se doći i do mana, ali je bitnije to što je „Velika bela zavera“ svečana premijera nove generacije u domaćem teatru koja će biti ne toliko politički korektna kao prethodna, ali sasvim sigurno beskompromisnija. Ansambl u sastavu Miloš Vlalukin, Aleksandra Janković, Miki Krstović, Bojan Žirović, Jovana Mirosavljević i Milutin Milošević, podržan je kostimima i scenografijom Marije Jelesijević i Jasmine Holbus koje su živi dokaz da su lični stil i neukrotiva autentičnost najbolja refleksija višestrukih umetničkih talenata. „Zavera“ je zafrljačena rukavica u lica svih onih koji smatraju da o „nama“ može da se govori jedinom upotrebom termina kao što su „blokovi“,“centraši“, „dizelaši“,“de-be“,“Hag“, „braate“,“regrutacija“...Razumemo se?
I zato, posle terevenki, kad prorade pozorišta, polako u reanimirani A212.

Zaigraće i pred našim vratima, hvala svima kojima treba zahvaliti, 21.januara 2005. Tekst o bendu REM možete gustirati do tog Velikog Petka, sajtovi su tu da se reči pesama nabiflaju napamet, da nam se Prestonica ne blamira kada Stajp spusti mikrofon da „publika malo zapeva“. Nema zvaničnih informacija o predgrupi mada bi Darkvud dab bili logičan izbor. Njihov novi CD „O danima“ izlazi početkom naredne godine, a sadrži sasvim dobar balans „starih,dobrih“ samo malo depresivnih i novih hiperpotentnih, optimističnih pesama. Broj 4, sa nesuđenim nazivom „Kosmos“, dobiće drugo ime kada album izađe, ali bi, pod kojim god imenom, bio briljantna uvertira za, recimo, „Perfect circle“ REM-a...Ok, rikverc u stvarni život.

Pored novog albuma DD i predstojećeg hadžiluka na Sajam, nova godina nudi još prijatnih iznenađenja. Početkom decembra u klubu FLU predstavili su nam se novi mada ne i stariji Kanda,Kodža i Nebojša od čijeg je prethodnog saziva u bendu ostao samo frontmen Oliver Nektarijević. Osveženi, raspevani, razdragani, stare pesme zvuče podjednako dobro a nove su manje rege, više rok i pravo su osveženje za uši napaćenog konzumenta srpskih elektronskih medija. I oči su napaćene,dakako - u trenucima krize, tu je satelitski program da nas podseti šta je nama naša borba dala – dok se Seve na HRT-u 1 bori za gej prava primajući nagradu od transvestita-imitatora, na RTS-u 2 se raspravlja o liku i delu Dimitrija Ljotića i njegovoj za to vreme progresivnoj tezi kako je Hitler bio deo sveopšte judeo-masonske zavere. Kosmos.Štasmos.

Dobro, a kuda za doček? Častite se sa 100g belgijske čokolade ( marcipan rules! ), pogledajte prigodni program na TV Metropolis, a onda – press play – kultnog novogodišnjeg filma „Strange days“ . I nema spavanja, sve dok Andjela Baset ne kaže proročku rečenicu -„ Memories are meant to fade, Lenny. They're designed that way for a reason .“

PITANJE VERE - Vojnov o Kobejnu

Magazin CAMP, no.1, oktobar 2004.


Ovo nije tekst u kome ću se baviti hronologijom Cobainovog života, da li je bio hiperaktivan kao dete, kakvi su bili tiraži njegovih ploča. Niti ću se baviti tom zaista prevelikom melodramom o Courtney Love. Želim da izigravam Đavolovog advokata.

Đavolov advokat je vatikanski izum. To je teolog koji na raspravi o beatifikaciji svetaca osporava verodostojnost predloženog čoveka.

Osnovno pitanje koje i danas postavljam sebi suočen sa Kurt Cobainom glasi – da li i dalje verujem u njega? Mislim da je fenomen Kurta Cobaina u najvećoj meri pitanje vere. Na drugom ili nekom još marginalnijem mestu su pitanja da li ga volim, da li ga cenim, da li mi se dopada njegova muzika.

I sada više ni ne znam da li verujem u Cobaina. Pa zato ni ne mogu da pišem njegovo Jevanđelje.

A, čini mi se da je Cobain, od drugog Nirvaninog albuma Nevermind svakako postao rokenrol božanstvo, i da je od tog časa njegov život neumitno oblikovan u pravcu nečega što se može kanonizovati. U Cobainovom slučaju to je bila Smrt.

Kao i sa svakim božanstvom, postavlja se pitanje kako religija funkcioniše. Najbolje je kada religija funkcioniše na bazi vere, kao u slučaju The Beatles. Mislim da njihova religija i opstaje na bazi vere. Kada se veruje onda se verom nadgrađuje znanje, i stvari su kristalno jasne.

Drugi potencijalni oblik postojanja religije je strah.

STRAH

Mislim da je Nirvana samo deo Geffenove estetike Straha. Ona kreće od grupe Guns’n’ Roses, koja je bila najozbiljniji hard rock bend u epohi hair metal estrade. Gunsi su svakako bili strašni. Bilo je nešto kod njih što je svakako pripadalo vremenu. Međutim, muzika i stihovi su bili prljavi, i kao dete me je izbezumljivala enigma zašto Axl stalno nastupa u onom šortsiću. Ali, Gunsi su bili dobar bend i ne stidim se što sam bio fan.

Taman kada su Gunsi prestali da budu strašni, pojavila se Nirvana. Kao klincu koji je tada posredstvom Trećeg kanala gledao MTV, Nirvana je delovala potpuno neverovatno. To su bili relativno normalno obučeni ljudi, bez modnih ekscesa, koji su izbezumljeno tumarali kroz spotove i svirali energičan rokenrol. U isto vreme Geffen je na svom platnom spisku imao još niz alternativnih bendova među kojima Sonic Youth i alternativne The Beatles – The Stone Roses, ali ti bendovi nisu dostigli Nirvanin uspeh. Iz današnje perspective mislim da je isključiv razlog za to bila nemogućnost da se oko tih grupa stvori atmosfera Straha.

Sa ukidanjem Nirvane, Geffen, ujedinjen sa Interscopeom nastavlja potragu za Strahom. Prvo su imali Nine Inch Nails, a kada su umetničke pretenzije pojele Trenta Reznora, plasiraju njegovog štićenika Marilyn Mansona. Istovremeno sa Mansonom, Intersope ima čitav Death Row cirkus gangsta repera sa Zapadne obale, među kojima je i 2Pac koji ubrzo doživljava Cobainovu sudbinu. Konačno, kada su i Manson i 2Pac umirovljeni, svojom ironijom i Belim nezadovljstvom sve poklapa Eminem.

Sve su to Geffen/Interscope izvođači. Sve je to ista estetika Straha koja je činila mehaniku Nirvanine religije.

SUJEVERJE

Religiju mogu činiti i sujeverje i praznoverica. Sujeverje pritom može vladati i na strani kongregacije vernika, ali i među sveštenstvom.

Mislim da je u slučaju Kurta Cobaina, sujeverja i praznoverja bilo na obe srane.

Sa Kurtove strane, mogu reći da je on vešto žonglirao idiomima pop muzike kao i nekim bazičnim ideološkim pitanjima koja iz nje proističu. Neke od njegovih najpopularnijih pesama su klinički epigoni bitnih izvornika. Većina njegovih stavova je takođe bila već viđena. Međutim, njegova kombinacija muzike i stavova je bila nešto što je privuklo publiku. Kladim se da su eksperti za rokenrol to mogli još bolje da argumentuju dok je ta rokenrol prevara još bila sveža. Danas već, ljudi misle da su Pixies, iako uzori Nirvane, kopirali Kurta.

Kurt je, smatram, bio ubeđen da to što radi ne dopire dalje od pank manipulacije poznatim rešenjima. Mislim da je sve doživljavao kao jednu veliku rokenrol prevaru. Sve dileme je pokušavao da leči cinizmom i smatram da se tu preigrao jer kad se podvlači crta uvek shvatiš da nikoga ne možeš da prevariš. I da sve na kraju platiš. Odnosno da ti sve na kraju biva naplaćeno.

Kurtova smrt je najviše bila potrebna Kurtovoj publici. I dobili su je. Industrija ju je isporučila, preko medija. Stvoren je kanon i ta masovna religioznost od tog časa više nije bila paganizam.

Zanemareno je to da je Kurt čovek od krvi i mesa. Pomalo bolestan čovek od krvi i mesa. Poznati su njegovi problemi sa želucem i kičmom, koji u spoju sa duševnim bolom i stalnim dilemama, presečeni narkomanijom, stvaraju gotovo naturalistički teren za samoubistvo.

Mislim da je Kurt svoj život razdužio u očima publike. U krajnjoj liniji i moj tekst naizgled isporučuje Kurtovu smrt i zaveru oko nje. Ali, zapravo nije tekst o tome. Ili jeste. Svi povodi za pisanje o Kurtu su proizvedeni javnim, pretežno industrijskim interesovanjem za njegovu sudbinu.

INDUSTRIJA

U tom smislu, fama o industriji je samo detalj kojim ona sama pokušava da nam dokaže svoje postojanje. Industrija ne postoji dok god mi u svojoj svesti ne formiramo svest o njoj. Kurta, a bogami i mnoge druge, je zapravo ubila publika. Industrija kao pojam je bila samo detalj koji je zamaglio naš pogled, detalj koji je bio potreban da bi se osvestila Kurtova žrtva.

Industrija može nestati onog časa kada bi se svi, ili barem većina nas, dogovorili da ona više ne postoji i da više ne predstavlja nikakvu opasnost. Nažalost, plašim se da se nikada nećemo dogovoriti. Internet je bio blizu da uništi potrebu za posredništvom diskografskih kuća. Naime, sami umetnici nemaju veliku zaradu od prodatih ploča. Njima ta izdanja služe da dopru do publike a naplaćuju se na koncertima. Internet je idealna zamena. Nažalost, Internet se ubrzo ispostavio kao oruđe kojim je muzika dobila pažnju bez presedana, a ilegalno, besplatno skidanje pesama je ohrabrilo ljude da kupe legalna izdanja koja inače ne bi kupili. Obratite pažnju, na Internet se danas žale samo zvezde kojima poseta na koncertima opada i kojima novac od ploča postaje bitan.


Ovako mračan stav pritom ne znači da nam Kurt nije bio potreban. Mnoga smo i slavlja i patnju i bes i strah podelili sa njim. To je uradio prevelik broj ljudi. Mislim da su ga naša slavlja, patnje, bes i strahovi konačno i koštali glave.


Od Cobainovog samoubistva je prošlo deset godina. Vreme je da penetriramo mit, da naprosto uđemo u svetilište i razmislimo kako je patrijarh grandža proveo svoje poslednje proleće. Da vidimo kako se fascinacija publike prelila na tog čoveka koga su proglasili za proroka, na bazi već ispisanih zapovesti i proročanstava Rokenrola i kako je on umro, u grču potrebe da dokaže kako ništa što je uradio nije zapravo bilo Čudo.

Inače, od bendova iz tog vremena slušam samo The Smashing Pumpkins i Soundgarden, i mislim da je In Utero prilično slaba ploča.

FLICK THE VOTE - D.Vojnov

Magazin CAMP, no.2, januar 2005.

Antiratni profiteri

Curt Johnson, producent kratkometražnog filma »Thoth«, sa kojim je osvojio »oskara«, nedavno je proizveo novi kontroverzni dokumentarac nazvan »Michael Moore Hates America«. U ovom filmu, reditelj Michael Wilson, pokušava da u Mooreovom stilu razobliči postupke popularnog dokumentariste. Njegovo polazište je u ideji da je Moore previše osudio Ameriku i da situacija nije tako alarmantna i jednostavna kako je slavni dokumentarista prikazuje.

Wilson najpre intervjuiše obične ljude čije je izjave Moore zloupotrebio u svojim dokumentarcima. Zatim pokušava da nađe ličnosti koje su doživele upravo suprotnu sudbinu od onih koje Moore portretiše. Film dostiže vrhunac u situaciji kada Wilson, ponovo u Mooreovom maniru, bezuspešno pokušava da ugovori razgovor sa jednim poznatim bogatašem, kako bi u direktnom kontaktu sučelio stavove. A bogataš je sam Moore. Razlika je u tome što se Mooreov postupak ovde primenjuje na njega samog, kada je postao slavan, bogat i uticajan upravo jureći za izjavama bogatih i uticajnih, i pokušavajući da ih suoči sa vlastitim gresima.

Reakcije samog Moorea, na Wilsonove pokušaje su neobično bliske reakcijama uticajnog industrijalca Rogera Smitha koga je Moore neuspešno pokušavao da ulovi u svom čuvenom dokumentarcu »Roger & Me«. Wilson insistira na tome da njegov film nije odgovor desnice na Mooreov rad, već pokušaj da se proširi diskurs u svetlu isključivosti koju je Moore počeo da prezentira.

»Michael Moore Hates America« je kraj američke liberalne bajke čiji je Moore bio eksponent. Sve je počelo sa kontroverznim antikorporativnim dokumentarcem »Roger & Me«, i sve se moglo zaboraviti još kada je Moore snimio katastrofalan igrani film »Canadian Bacon«, koji je značajan jedino zbog uvođenja satiričnog motiva sukoba Amerike i Kanade, prisutnog i u animiranoj seriji »South Park«.

»Roger & Me« je izašao 1989. kada tata Bush još nije porazio Imperiju Zla i sahranio poraz iz Vijetnama u pesku Kuvajta. U ovom filmu se još mogao osetiti element ozbiljne subverzije jer je Moore udario na osetljive ekonomske tačke. Tada je sve počelo. Sve se završilo 2004. u Kanu sa filmom »Fahrenheit 9/11« koji Moore snima iz pozicije uvaženog simpatizera Demokratske stranke, bez revolucionarnog potencijala, sa visokom samouverenošću i zamenom pseudo deduktivnog prilaza otvorenom propagandom.

Časti sebe, glasaj za liberale

Savremena holivudska oligarhija je barem deklarativno okrenuta liberalnim strujama, koja se unutar američkog bipartizma najbolje odražava zaokruživanjem Demokratske stranke.

Naravno, oštrije stavove zastupa stara garda koledž-radikala, među kojima je i Bert Schneider, producent Rafelsonovih i Hopperovih filmova iz sedamdesetih, koji je u vreme rušilačkih demonstracija u Los Anđelesu 1991. godine, stajao pred kućom i priželjkivao da crnci dođu i do njegovog doma i da ih sve počiste. To možda ima veze sa njegovim aktivnim učešćem u radu Crnih Pantera tokom sedamdesetih.

Početak Clintonove vladavine obeležavaju dva »oskara« za redom koje dobija njegov otvoreni simpatizer Tom Hanks, kao i nagrada Akademije za Tommy Lee Jonesa, Al Goreovog cimera iz studentskih dana. Već krajem vladavine, u vreme kampanje za administraciju Gore-Lieberman, Demokrate pokušavaju da privuku konzervativne glasove pozivima Holivudu da sam počisti svoje filmove od provokativnih sadržaja ili će to uraditi sama država. Reditelj blokbastera Michael Bay navodi ovu ucenu kao glavnu provokaciju koja je inspirisala njegovu »krvavu« fazu.

Politički angažman je inspirisao i dosta bogatu tradiciju polu-amaterskog političkog filma kojim su se bavile zvezde. Najčuveniji je projekat koji je režirao čuveni direktor fotografije Haskell Wexler, »Medium Cool«. Mlađa generacija čiji su najpopularniji predstavnik Robert Downey Jr. 1993. radi film »The Last Party« a 2001. i njegov nastavak »The Party's Over«. Najzanimljiviji od politizovanih gerila-filmova novije generacije jeste »November Men«, pseudo-dokumentarac o tome kako ubiti tatu Busha, u režiji Paul Williamsa, iz 1995. godine.

Holivud i danas aklamativno podržava Demokrate, čemu svakako doprinosi i kriza u koju je Amerika ušla za vreme Juniorove vladavine. Poznato je da Republikance, kao stranački funkcioner, aktivno predstavlja Arnold Schwarzenegger. Još pitoreskniji mačo glumac koji je postao političar jeste Jesse Ventura, guverner Minesote u ime tzv. »treće partije«, Reformske Partije, čiji je osnivač milijarder Ross Perot, nekadašnji kandidat za predsednika. Njih dvojica su zajedno igrali u filmu »Predator«, gde, kada ga pogode, Venturin lik izgovara čuvenu repliku »Nemam vremena da krvarim!«. U međuvremenu, Ventura se odvojio od ekonomski konzervativne i umereno socijalne Reformske partije, pretvorivši Reformiste Minesote u Independence Party.

Dok su još osmesi bili iskreni
(1990-1994)

Ukoliko želimo da uzmemo najbolju dijagnozu radikalne političke klime u Holivudu početkom devedesetih, sa dolaskom Bill Clintona na vlast, treba videti seriju Bruce Wagnera »Wild Palms« koju je producirao Oliver Stone. Segmente ove mini-serije o uplivu virtuelne stvarnosti u nagriženo društvo bliske budućnosti režirali su i Phil Joanou i Kathryn Bigelow.

Oliver Stone je politički razvalio kapije desete decenije prošlog veka svojim remek-delom »J.F.K.«, u kome je sa velikim budžetom, u izvanrednoj interpretaciji predočio svoju teoriju zavere o ubistvu Kennedyja. Stoneova zrelost posramljuje Spike Leejev »Malcolm X«.

Stone se u ovom periodu mora povezati sa Quentin Tarantinom, budući da je po njegovom scenariju (koga se Tarantino posle odrekao) snimio svoj histerični i ekstremno provokativni film »Natural Born Killers« u kojima je godinama pre Moorea dijagnosticirao mnoga oboljenja američkog društva i medija. Polazište za ovu Stoneovu psihodeličnu avanturu jeste obimni Tarantinov scenario, koji se po pretenzijama i stilu može smatrati pretečom »Kill Billa«.

Za to vreme John McTiernan otvara deceniju remek-delom »The Hunt For Red October«, u kome konstituiše univerzum inteligentnih patriota koji brinu o sudbini zemlje i osmišljava privlačni konzervativizam za početak decenije.

Na McTiernanovog »Predatora«, moralitet o intervencijama u Južnoj Americi, nadovezuje se remek-delo Stephen Hopkinsa »Predator 2« u kome je rat doveden u Ameriku bliske budućnosti, s tim što je to rat u kome borci nose sakriveno oružje, kreću se bez oznaka i ne poštuju konvencije. Predatori su ratni profiteri i oni se kreću Los Anđelesom iako ratno stanje nije objavljeno.

Bigelow u tom trenutku stvara novu rasu partnerskog policijskog trilera, karakteristične reganovske forme, sa svojim remek-delom »Point Break«, nastavljajući se na klasike poput »Lethal Weapon« ili »48 HRS«. U isto vreme, ovu simfoniju razrešava i Tony Scott klasikom »The Last Boy Scout«, po scenariju Shane Blacka, scenarističke ikone osamdesetih.

U sferama političke komedije, izlazi film Ivan Reitmana, pionira gross-out i high concept komedije »Dave«, komedija zabune o dvojniku američkog predsednika koji se ispostavlja kao simpatičniji od originala koga je odabrao narod.

Scwarzenegger otvara devedesete svojim najvećim filmovima »Total Recall« i »Terminator 2«. Zatim snima svoj provokativni promašaj »The Last Action Hero« koga su potopili Spielbergovi dinosaurusi, posle čega više ništa neće biti isto. Rehabilituje se James Cameronovim bondovskim klasikom »True Lies«.

Nemac Wolfgang Petersen postaje američki državni reditelj, i snima odličan triler »In the Line of Fire« u kome Clint Eastwood štiti život američkog presednika.

Godina gnevnog belog muškarca
(1995-1998)

Kathryn Bigelow je druga pivotalna ličnost za tumačenje političke klime kako početkom, tako i sredinom devedesetih. Bigelow nastupa kao potpuno unikatan autor, budući da je žena kojoj biva prepuštena isključivo muška produkcija - rad u svetu skupih blokbastera – kome ona pristupa sa erudicijom kakvu sigurno nema ostatak saboraca.

Ključni film za njen politički angažman je »Strange Days« iz 1995. godine. To je tek godinu dana posle 1994. nazvane »Godinom gnevnog belog muškarca«, kada se zbio ogromni kongresni preokret posle poraza Buša na predsedničim izborima. Dok su rasprave o multikulturalnosti, pozitivnoj diskriminaciji, policijskoj surovosti i nasilju nad ženama postale redovni deo javnog diskursa, snažan front se stvorio nasuprot nametanja političke korektnosti i »kulta žrtve«. Kulminacija te defanzive je aklamativna podrška kongresnom Aktu o odbrani braka, kojim je heteroseksualnost iskazana kao ranjiva i ugrožena pojava.

»Strange Days« je smešten u dane pred doček Nove 2000. godine. Film govori o trgovcu »klipovima«, bivšem policajcu Leni Neru. »Klipovi« su ilegalni snimci bazirani na tehnologiji FBI za potrebe snimanja tajnih sastanaka osumnjičenih. Lenijeva zašitinica je Mejs, snažna afro-amerikanka, samohrana majka, zaposlena kao vozač limuzine. Napeta socijalna atmosfera Los Anđelesa u pred-milenijumskoj groznici provri kada nastrada reper i crnački narodni tribun Džeriko Uan. Leni dolazi u posed »klipova« koji dokazuju da je Džeriko ubijen od strane belih policajaca. Činjenicu da su izvesni delovi američkih gradova nedostupni iskazuju filmovi »Trespass« Walter Hilla i »Judgement Night« Stephen Hopkinsa.

Zanimljivo je da po definiciji futurističkog filma, »Strange Days« danas spadaju u red filmova koji se bave »jučerašnjom sutrašnjicom«, dakle, prošlim vizijama vremena koje smo u međuvremenu proživeli.

U ovom filmu Bigelow najpre razara muževnost »filmskog pogleda« - onaj koji posmatra nije više nadmoćan nad posmatranim. Posmatra se muškarac, čija muževnost se raspada. Pošto filmska stvarnost nije dovoljno muževna, uostalom glavnog junaka štiti žena, izvršen je prenos dužnosti i uloga između polova.

To je napipao i Shane Black u svom scenariju za »The Long Kiss Goodnight« gde imamo junakinju uvučenu u ladlamovski zaplet o amnezičnom asasinu. Taj film je režirao Renny Harlin, koji je sličan eksperiment sa ženskim akcionim herojem sproveo i u filmu »Cutthroat Island«.

Redovna publika akcionog filma, mlada muška populacija tada još nije prepoznala svoj poraz, zato su »Cutthroat Island«, »Strange Days«, »The Long Kiss Goodnight« bili promašaji.

McTiernan hibernira u ovim godinama, isplivava solidan sprint sa »Die Hard With a Vengeance« u kome stranci iz Varšavskog pakta pokušavaju da opljačkaju Ameriku, međutim, u ovom filmu nema one paranoje kao u prvom »Die Hard« gde se Amerika plaši evropske izdaje pod pritiskom narastajuće japanske »ekonomije mehura«.

U ovom periodu Oliver Stone ulazi u specifičnu vrstu dekadencije gde se više ne bavi ključnim mecima ispaljenim u američku istoriju, mecima kojima su ubijeni Kennedy i King, već snima bizaran politički spektakl »Nixon«.

Topli filmovi o predsedniku se uozbiljuju. Prvo ide Rob Reinerova topla ljubavna priča »American President« u kojoj Michael Douglas igra melanholičnog predsednika, da bi 1998. izašao »Primary Colors« Mike Nicholsa u kome se imaginarnim imenima kamuflira priča o Clintonovoj amoralnoj kampanji.

Šta nam za to vreme radi Wolfgang Petersen? Dok je u njegovom prethodnom filmu predsednika štitio Clint Eastwood, sada već predsednik koga igra Harrison Ford može sve sam u filmu »Air Force One«. Predsednik kao akcioni heroj se javlja i u filmu drugog Nemca, Roland Emmericha, te njih dvojicu, ne bez razloga nazivaju američkim državnim rediteljima.

Država morona
(1999-2004)

Velikani poput Stonea i Bigelow, krajem devedesetih više ne prave eksplicitno političke filmove. Ipak, ne mogu se zaobići njehovi bitni naslovi. »Any Given Sunday« Oliver Stonea je jedan od najboljih atletskih filmova ikada snimljenih, svakako najstudiozniji i najhrabriji prikaz mehanizma profesionalnog sporta. Tim filmom Stone posramljuje Spike Leejev basket ep »He Got Game«. Bigelow, počinje novi milenijum istinitom podmorničkom »K-19«, koja se može postaviti kao odgovor McTiernanovom »Crvenom oktobru« sa početka devedesetih, s tim što je ovoga puta povesti o sovjetskoj podmornici slomljena kičma, to više nije uzbudljivo konstruisana drama već istinita priča.

Isto važi i za »Black Hawk Down« Ridleya Scotta u kome je podvig američkih rendžera u Somaliji smešten u okvire istinite priče, i samim tim razrešen ideološkog potencijala žanrovskog pristupa, nepotrebnom ratu.

Kao ključna ikona politički provokativnog filma, izdvaja se glumac, potom i autor, Edward Norton. 1998. on snima kontroverzni film o skinhedsima »American History X«. Tony Kaye, reditelj tog filma, pitoreskna figura iz sveta britanskog advertajzinga, odbija da se potpiše na bioskopskom proizvodu, i pravi čitav cirkus koji uključuje čak i sudski spor sa kompanijom New Line, i davanje vlastitih karata za premijeru vođi američkih neonacista Tom Metzgeru.

Čak i u verziji koje se Kaye odriče, »American History X« je izvanredan film, spoj moćn i žanrovski čiste melodrame sa oštrom polemičkom oštricom i tačkama čiste kinestezije koje ekspresivno pokazuju kako ideologija zavodi.

Nortonov »magnum opus« je »Fight Club« u kome on i Brad Pitt umiruju savest radeći film po kontroverznom romanu Chuck Palahniuka. Uspehu ovog filma svakako nije odmoglo efektno filmotvorstvo David Finchera. Međutim, čini se da je »Fight Club« u suštini velika generacijska stvar, narkotički vic koji ti znači sve dok si opijen ali je pomalo besmislen kada pokušaš da ga ispričaš u nekom drugom kontekstu. Snaga ovog filma je najpre emotivna pa se zato malo i plašim da ga obduciram.

Norton je posle ovog filma producirao »Fridu«, biografsku priču o čuvenoj meksičkoj umetnici, u kome se pojavljuje i Trocki, u interpretaciji Geoffrey Rusha.

»Fight Club« je iskopao neke nove ideološke rovove u kojima se dalje bore i autori »South Parka« kao veliki satiričari, zatim Charlie Kaufman kao subverzivni scenarista, Steven Soderbergh kao rodonačelnik nemara u holivudskom mejnstrimu,... Njihovo dejstvo možda pruža najbolji utisak o obesredištenosti i nedostatku fundamentalnih filozofskih i idejnih polazišta u umovima mlade američke generacije, iz koje se regrutuju pop-stvaraoci.

Zato se za pravu provokaciju i subverziju moramo okrenuti proverenim velikanima poput McTiernana, naročito njegovom filmu »Basic«, te otrovnom satiričaru Daniel Watersu, koji je posle uspeha filma »Heathers« mesečario kao script doctor i došao sebi tek 2001. sa dementnim i ultra-provokativnim filmom »Happy Campers«.

Guilty Pleasures
(znak liberal, podznak radikal)

Najprovokativnija ideologija se obično krije. Ili kritičari vole da govore o svojim kako grešnim tako i zdravim zadovoljstvima. To je slučaj blokbastera »Bad Boys 2« koji ispunjava sve predrasude srpske antiholivudske elite, krši sva nametnuta pravila političke korektnosti i probija se kao skriveni favorit.

Američka cenzura je omela razvoj nasilnih policijskih filmova i vrhunci sa kraja osamdesetih, poput »Lethal Weapon« ili »48 HRS«, i početka devedesetih, poput »The Last Boy Scout« ili »Point Break«, su sezonama samo unazađeni. Zato i raduje to što »Bad Boys 2« prevazilaze nesnimljene karike žanrovske evolucije i pokazuju kako treba da izgleda eksploatacijski film 2003. godine. Film je otvoreno desničarski opredeljen. Na svaki način je suprotan Michael Mooreovom »Bowling For Columbine«, jer bez ikakvih ograda, u iluzionistčkom maniru, slavi mačizam i fetišizam oružja. Pored toga, donosi strah od stranaca, komunista (negativci su Rusi i Kubanci) i domaćih izdajnika (Ku Klux Klan prodaje drogu), odnosno prezir prema birokratiji i građanskim slobodama iza kojih se kriju zločinci. Invazija na Kubu, u finišu filma, stavlja konačni osmeh na lice svakog poštenog desničara.

Šta onda reći za komunističku razglednicu zvanu »Die Another Day«, svakako najčvršći Brosnanov film o Bondu, koja se na smenu dešava u Severnoj Koreji i na Kubi?

Etičku i političku kontroverzu u film uvodi motiv osvete. Primer za to je francuski film »Irreversible« Gaspar Noea, aristokratski kraj francuske buržoaske bajke, potvrda da u svakom svetu može postojati Sodoma i iskorak iz zaparloženih društveno angažovanih priča o tome kako će svet zaista biti bolji. Autentični osvetnički film iz protekle sezone jeste »Kill Bill« Quentina Tarantina, jednog od najeminentnijih autora u umetničkim krugovima. »Man on Fire« je pak lični osvetnički projekat velikog hitmejkera Tony Scotta, koji posle naizmeničnog rada na vrhunskim blokbasterima poput »Top Guna« ili »Enemy of the State« i hrabrih filmova poput »The Last Boy Scout« i »True Romance«, najzad može da snima šta god hoće. Dakle, kada se svedu računi, ono što Tarantino i Scott žele ja da svu svoju moć i autoritet ulože u repertoarski film starog kova?

Nažalost, Da. Holivud se toliko izobličio da smo dočekali da običan, razložan, akcioni film, u kome metak, kad se ispali, logično pogodi meso, a ne da ljudi padaju bez ikakvog traga ranjavanja, bude tretiran kao naročita avangarda za koju ti treba ili festivalski (Tarantino) ili blokbasterski (Scott) autoritet.

Suština je u tome da je prividno blagostanje stvoreno u Americi bilo podržano anestetziranim filmovima, bez nasilja, iz kojih se nije mogla prepoznati socijalna tenzija, i postojanje gospodara i potlačenih. Holivudski film je očišćen od surovosti, ne samo u sferama uprizorenja nasilja, već i surovosti u odnosima među likovima. Politički angažman važi čak i za Tarantinovu retro-stilizaciju iz »Kill Billa«, jer ne čudi da njegovi omaži filmskom nasilju referišu na period snažnog koledž radikalizma.

Dok su »Bad Boys 2« dosledan povratak estetici pokojnog Dona Simpsona, koji je sa svojim partnerom Jerry Bruckheimerom osmislio mešavinu testosteronske akcije i gay-estetike koja nije pokušavala da zavede gledaoca, već ga je uzimala na silu, Scottov »Man on Fire« je bliži nekadašnjoj estetici drugog blokbaster velikana Joela Silvera (Lethal Weapon, Die Hard, The Last Boy Scout) koji je proizvodio akcione trilere o istrulelim junacima, često suicidalnim očajnicima, koji još uvek imaju snage da isteraju pravdu. Posle Simpsonove smrti, Bruckheimer je umekšao raniji stil, odvukavši je dalje u pravcu našminkanog mejnstrima, dok je Silvera pokvario uspeh »Matrixa«, pa je posle godina prljavštine odjednom odlučio da se okrene sofisticiranom trileru i kostimiranim tehno-facama koje prebiraju po tastaturi. Tony Scott je radio za obojicu. »Man on Fire« je odličan film i dovoljan razlog da ih grize savest.

Tekst počinje osudom Moorea, a završava se pohvalom Michael Bayu i Tony Scottu. Dobar razlog da mi ništa ne verujete.

FILM NA STRUJU - Dimitrije Vojnov

Magazin CAMP, no.1, oktobar 2004.


Srpski niskobudžetni film je iznuđen. Poput estetskih dometa sakrivenih iza žanrovskih konvencija u klasičnom Holivudu, nimalo različito od koncepta autora koji krijumčare ideje u B-filmu, srpska niskobudžetna produkcija jeste autorski odgovor na činjenicu da se Srbija ponaša kao da joj filmovi nisu potrebni.

Koreni najnovijeg talasa srpskog niskobudžetnog filma nalaze se u entuzijazmu nastalom posle NATO agresije 1999. godine. Već tada autori shvataju da se u atmosferi nacionalne katastrofe, diktature, terora i opšte nesigurnosti ne mogu započinjati konvencionalno proizvedeni projekti.

Kao tehnički imperativ, autori i producenti postavljaju ideju da se najpre mora snimiti slika. A da se bioskopska sudbina obezbeđuje kasnije. Otud se kao najbolje rešenje nameće digitalna tehnologija koja, u tom trenutku, omogućuje da se otprilike vidi radnja filma. Filmska ekipa se okuplja po sistemu učešća u raspodeli zarade filma.

Realno, to učešće u raspodeli zarade nikome nije donelo novac. Srpski producenti su jako slični holivudskim – maksimalno odugovlače trenutak kada će proglasiti da je film počeo da profitira. S druge strane, za razliku od holivudskih studija gde armija ekonomista i pravnika naporno radi na tome da dokaže kako ni najveći hit nije profitabilan, srpski film jako teško donosi profit.

Kada se podvuče crta ispod kinematografije stvorene posle bombardovanja, može se reći da je upravo niskobudžetni etiketa najuzbudljivijih srpskih filmova u tom periodu.

Film-graničnik za taj princip jeste T.T. Sindrom Dejana Zečevića, film snimljen u produkciji kompanije ReVision, Milana Pece Nikolića, gurua najkvalitetnijih SPSovih kampanja, scenarista filmova Gorana Markovića i producent njegovog filma za koji je dobio novac na drugom postpetooktobarskom Fondu Ministarstva i nikada ga nije snimio. T.T. Sindrom je vrlo zanimljiv srpski horor koji nema snagu da zapati taj žanr u Srbiji, ali ima relevantnost u svetskim okvirima hermetičnog i filmofilski samosvesnog horora.

Zatim, tu je svakako Zemlja istine, ljubavi i slobode Milutina Petrovića, film koji je u estetskom smislu najbolje upotrebio nesavršenosti digitalne slike kao estetski adut.

Komercijalnu validnost ovog koncepta potvrđuju Munje! Radivoja Andrića, prvi srpski niskobudžetni film koji uspeva da bude hit.

Scenarista Munja!, Srđa Anđelić zatim isporučuje i film 1 na 1, u kome Mladen Matičević dokazuje kako je srpski digitalno-dobrovoljačko-niskobudžetni film čak i dobar medijum za druge žanrovske, recimo vestern, diverzije, ukoliko se pristup valjano koncipira.

Konačno, ne treba zaboraviti ni pionirski film ovog pokreta Dorćol-Menhetn Isidore Bjelice koji ni sa agresivnom promocijom, nikada nije uspeo da se nađe na filmskoj traci i u ozbiljnoj distribuciji.

Naravno, ova nova estetika je ubrzo zloupotrebljena. Nastali su filmovi poput Male noćne muzike ili Volim te najviše na svetu gde je nova estetika & etika srpske produkcije aplicirana na pokušaj da se za što manji novac snimi što isplativiji film. Ova namera bi bila časna, i pozitivna, kada bi Srbi bili pošteni trgovci i ulagali podjednak trud u robu koju prave za druge. Iza ugla krio se film Ringeraja Đorđa Milosavljevića, i tu je ideja bespovratno kompromitovana.

Na vrhuncu niskobudžetne priče, Šotrina Zona Zamfirova uspeva da privuče milion gledalaca. Od te jeseni, prošle su dve godine, a srpski film je obrnuo ceo krug. U proteklih godinu dana jedino je film Mi nismo anđeli 2 Srđana Dragojevića snimljen na traci.

Poljupci

Ko-scenarista Zemlje istine, ljubavi i slobode, Saša Radojević, pod okriljem Petrovićeve producentske kuće Montage prošle godine isporučuje film Poljupci, svedenu priču o pripovedanju i ljubavi, u kome je uspeo da postigne konzistentnost izraza kakva se retko sreće u našem filmu.

Saša Radojević je jedan od najvećih srpskih kritičara, pedagog, poznavalac filma par exellence, i scenarista. Otud je njegov rediteljski debi izuzetno delikatan, pošto posle ovog filma pogled na njegov kritičarski i teorijski rad više neće biti isti.

Radojević nam u Poljupcima pre svega nudi svoj pogled na film, i pruža viziju onoga što bi u srpskom filmu trebalo da postoji.

Poljupci se mogu definisati kao filmsko poigravanje motivima pripovedanja i ljubavne priče. Film govori o filmskom reditelju koji zamišlja priču o piscu, i piščevom pokušaju da svojoj bolesnoj supruzi produži život time što joj smišlja ljubavne priče.

Priča je smeštena u urbani milje, među obrazovane i zanimljive ljude a interpretirana je kao igra. Ako bi se već morao tražiti nekakav temelj ovakvog pristupa u ranijoj srpskoj filmskoj tradiciji, onda je to svakako rad Miše Radivojevića. Radojevićev film je na razmeđi između Radivojevićeve eksperimentalne i repertoarske faze.

Scenaristički definisani dijalog i gest najviše podsećaju na Radojevićev rad na izvanrednoj obrazovnoj seriji Lirika gde je konvencionalna televizijska forma obogaćena pikantnim detaljima. U Poljupcima, on vrši razna sofisticirana podmetanja, uvodeći specifičan šarm perverzije, začudnosti i nepretencioznog elitizma, bez iskliznuća u eksplicitnost. Najveći kvalitet ovog teksta je u tome što Radojevićev film nimalo ne liči na nadri-autorsku a zapravo neizdrživo jednoličnu srpsku produkciju.

Lucidnost filmotvorskog postupka se produžava i na nivo glumačke podele gde Radojević kombinuje aktuelne glumce sa legendama poput Ljube Tadića i Tamare Miletić; i ljudima koji čak i nisu glumci ali uspešno ispunjavaju svoje zadatke na ekranu – filmskim rediteljem i uzorom Mišom Radivojevićem, piscem Perišom Perišićem i pozorišnim rediteljem Milošem Lolićem. Ovakvom podelom autor uspeva da nadoknadi ograničenja sve tri grupe i ukazuje na svu potentnost angažovanja ljudi koji možda po struci nisu glumci ali poznaju fundamente drame.

Svoju igru može da igra zahvaljujući tome što su Poljupci niskobudžetni film koji je snimljen sa punom slobodom i nezavisnošću od producenata. Savremena tehnika i uvođenje svedenog filmskog izraza kroz DOGME pravac čine da se demokratizovao pojam filma. Danas je moguće samostalno snimiti niskobudžetno ostvarenje koje će biti tretirano kao film. U toj demokratičnosti Radojević pronalazi utočište za svoje opsesije i autorsko dostojanstvo.

Međutim, u toj sferi leži i osnovni problem Radojevićevog filma. U krajnjem zbiru svega što je uneo u film oseća se izvesna sračunatost. U kinematografiji gde producenti i distributeri nemaju najjasniju ideju o plasmanu i sudbini završenog filma, reditelji sve češće tempiraju plasman vlastitog filma. Radojević je uperio svoj film prema malim festivalima što je legitiman cilj. Međutim, ukoliko se već stvar usmerava prema nekom cilju, ipak je bolje da cilj bude što veći. Za utehu ostaje da Radojević nije snimio tipičan srpski film kakav festivali žele, već da pokušava da im se obrati njihovim jezikom.

Buđenje iz mrtvih

Posle višegodišnjih pokušaja da spakuje projekat konvencionalnih dimenzija, snimljen na traci, sa ekipom obeštećenom honorarima, naš eminentni reditelj Miša Radivojević odlučuje da se povuče na rezervni položaj i snimi digitalni-niskobudžetni film.

Buđenje iz mrtvih je priča o univerzitetskom profesoru koji u sred bombardovanja 1999. odlazi da poseti bolesnog oca, i u rodnom gradu biva usisan u kovitlac nesavladanih demona prošlosti.

Ovo je priča Buđenja iz mrtvih. To ćemo videti na ekranu.

Iza kamere ćemo videti kako se sa novom tehnikom i ambijentom nose predstavnici stare škole odgajene na solidnom profesionalnom nivou SFRjugoslovenske kinematografije. U tom cilju je i osnovana etiketa Testament Films gde su svi autori ovog filma istovremeno i producenti.

Direktor fotografije je Radoslav Vladić i ovo će biti njegova prva visokoestetizovana fotografija. On je radio sa novim tehnologijama, ali nikada ovako ambiciozan projekat.

U Srbiji su eminentni reditelji svedeni na status početnika a Buđenje iz mrtvih je test na kome ćemo videti kako će opstati u areni koja je prilagođena entuzijazmu i tehnomaniji mlađih.

Jug Jugoistok


Milutin Petrović je jedno vreme delovao kao autor koji će posle 5. oktobra postati glavni slikopisac Slobodne Srbije. Ubrzo se ispostavilo da Srbija nije slobodna, da oslobodioce ne zanima film, da su i u sferama toga što ih zanima od filma uglavnom odigrali na stvaraoce koji su izgubili na VIII sednici. Ili na one koji su u svakoj podeli karata pobednici.

U Srbiji, zavađenoj između državotvorne i internacionalno priznate energije Emira Kusturice i fondacijsko-sitnoevropsko-regionalnog bluza onih koji su mogli biti i onih koji su maštali da budu Kusturica, izraženog u Goranu Paskaljeviću, za Petrovića nije bilo mesta.

U Petrovićevom dokumentarcu Kinematografija ili propast, kontroverzni Dragoš Kalajić, čovek čija je reč eksponencijalno gubila težinu, kaže da su Srbiji potrebni novi autori jer niti raniji disidenti niti praška škola nisu dovoljno zreli da se suoče sa zadacima koje Srbija postavlja pred svoj film u nastupajućim vremenima. Ti novi reditelji skoro da se nisu ni pojavili.

Posle neuspelog pakovanja projekata Moral Teachings i Agi, Petrović u Jugu jugoistoku, trileru na tragu Godarda i poznih Hitchcocka i Premingera, pokušava da podigne svoju niskobudžetnu estetiku na novi nivo. Posle valjano zategnute Zemlje istine..., Jug jugoistok je triler o popularnoj jugoslovenskoj glumici Sonji kojoj je, sasvim moguće nepostojeća, kćer Sofija kidnapovana u istorijskom lavirintu tranzicionog Beograda.

Sonja Savić je ikona ovog filma. Tretman njenog lika i dela dobija nov kvalitet u niskobudžetnoj produkciji. Naime, Sonja je deo novotalasovske ikonografije s jedne i jugoslovenske filmske hiperprodukcije osamdesetih, od Davitelj protiv davitelja do Braće po materi. Posle vremena raskoši koje je tolerisalo novotalasovski sadržaj i imalo ogromnu produkciju, njen Bulevar sumraka se snima digitalnom kamerom, bez budžeta. Zato Jug jugoistok pomalo izgleda kao novotalasovski mamurluk.

Jug jugoistok je triler sa kojim će Petrović pokušati da dokaže kako ovaj žanr nije nedostižan bez novca u Srbiji, i pokušaće da ga upiše u istoriju našeg umetničkog filma. Kad je već Žika Mitrović umro pa nema ko da pravi repertoarski triler.

Milutin Petrović i njegovi saigrači, predvođeni direktorom fotografije Predragom Bambićem i montažerom Petrom Jakonićem stoje kao pioniri ove estetike. Videćemo dokle će nas povesti u svom predstojećem koraku.

Šejtanov ratnik

Apsolvent montaže na Fakultetu dramskih umetnosti Stevan Filipović je svojim radom već obezbedio sigurno mesto u svetu visokoestetizovanog advertajzinga. Zato je zadivljujuća njegova upornost da u punom sjaju realizuje svoj bioskopski debi Šejtanov ratnik.

Šejtanov ratnik je nastavak Filipovićevog amaterskog filma Kelj. Govori o okultnoj knjizi uz pomoć koje frustrirana voždovačka buibalica Stanislav uspeva da probudi čudovišno osmanlijsko tajno oružje, i iskoristi ga ga protiv školskih drugova koji ga nikada nisu razumeli.

Filipovićev film će svakako biti obezbeđen neprobojnim slojem komike i ironije. Ipak, i pored ovog čamca za spasavanje, maksimalno će poušti da evocira atmosferu ranog Raimija (Evil Dead) ili Jacksona (Brain Dead), kombinocvanu sa voždovačkom dizelaškom ezoterijom.

Šejtanov ratnik će svakako biti najzanimjiviji među onima čija je premijera zakazana za ovu godinu. Digitalna tehnika i entuzijazam ekipe ovog filma omogućuju da s jedan, ipak ekskluzivan saržaj prope na ekran, da se u jednostavnikim uslovima snime komplikovani efekti, i da se sa jednog potpuno svežeg i neistrošenog gledišta pokuša oporavak srpskog omladinskog filma.

Ključna prednost goreopisanog produkcionog metoda je tome što je najzad učinio stvaranje filma bezbolnim procesom, gde se bez sudbinskog pritiska snimanja na traci, i glomazne ekipe, može stvriti nešto novo.

Jer, kako reče čuveni scenarista Daniel Waters, nije cilj napraviti najbolji film ikada snimljen već najbolji film koji nikada nije snimljen.

Dimitrije Vojnov

RADOVANJE KROZ LOVOROVO GRANJE by P.Dragosavac

Magazin CAMP, no. 1, oktobar 2004.


Za vreme Olimpijade mnogi su se žestili zbog ingenioznog projekta “Soft tim – Radovanje” – čiji je idejni tvorac vedeta srpskog tv-novinarstva Igor Miklja, počasni glodur jednog i jedinstvenog Treæeg kanala. Zlonamernici su smatrali kako Mikljina “kulturna reprezentacija” sa nacionalnim veličinama poput Nigora, P.I. Blaže i Ane Stanić nije reprezentativna; kako su Voja Nedeljkoviæ i njegovo jato kloniranih tv-lutkica nadmašili Koraæevu olimpijsku normu u lupetanju; kako emisija “Radovanje”, kakvu ne bi smislio ni kralj treša Džon Voters, predstavlja mikljažu gledalaca i privatizaciju nacionalne frekvencije koja bi, po definiciji, morala da bude opšte dobro.

Zlonamernici, naravno, nisu bili u pravu. Multidimenzionalni projekat ingenioznog glodura trebalo je “da predstavi našu zemlju i kulturu na Olimpijskim igrama”. Taj cilj ispunjen je na maestralan način. Nema ni zemlje, ni kulture! Nedostajali su samo Igor Miklja i njegov “dream team” da to uobliče... u jedno veliko - bučno i beznačajno – ništa. Kome nije bilo jasno, razbistrilo mu se: Umesto države postoji nedefinisana teritorija, umesto nacije bes(lo)vesno stanovništvo, umesto kulture besmisleni galimatijas, umesto tv-programa kreveljenje pred kamerama...

Sigurno da nije bilo lako sprovesti u delo tako smelu i ambicioznu zamisao i tim više potrebno je uvažavati samopožrtvovano pregnuće svih navijača i kulturnih misionara iz Mikljine reprezentacije. Sreća te u Srbiji bar oko jedne stvari postoji najšira društveni i politički konsenzus: “naša kultura” je ružičasto-žute boje. Ružičasto-žuto je ono što jesmo i čemu stremimo, na osnovu toga drugi mogu da dobiju najbolju predstavu o nama i, prirodno, sportski novinar sa vizijom za svoj projekat dobija podršku najviših srpskih funkcionera – predsednika, premijera, predsednika skupštine, ministra kulture... Oni poznaju svoj narod i znaju šta je za njega najbolje.

A ko bi bolje sastavio “kulturnu reprezentaciju” od Miklje i Trećeg kanala? Sa gomilom ispraznih emisija “od doruèka do ruèka do veèere”, kvizovima i porniæem u ponoæ, Treæi kanal je bio preteèa ružièasto-žute televizije. Na velika vrata je uveo praznologiju u etar. Odigrao je jednu od glavnih uloga u srozavanju ukusa i svesti (mlaðe) gradske publike, kojoj je bio prvenstveno namenjen. Godinama je gajio društvenu šizofreniju - dok se na dvesta kilometara od Beograda ginulo, promovisao je usiljeno veselje.

Reèju, spreman je doèekao novo doba - tranziciju u demokratiju. Nije se, doduše, pokazao tako vešt u preplivavanju kao Pink, izgubio je mladalaèki polet iz prve polovine devedesetih, ali je ispekao veštinu “snalaženja”, kojoj je nesebièno poduèavao svoj auditorijum. Po “osloboðenju”, zbog velikih zasluga za narod i svega što je propatio za vreme komunistièkog jarma, Igoru Miklji zasluženo biva povereno kormilo plutajuæe televizije.

Programskom šemom momentalno su počeli da duvaju novi vetrovi. Treći je poèeo da nas uveseljava sve inventivnijim kvizovima, “drugaèijim” predizbornim emisijama, tv-novelama i mnogim drugim lepim stvarima. U svom stilu. Ipak, pokazaæe se da je sve to bila samo priprema, èekanje prave prilike za zaokruživanje kulturne misije zapoèete poèetkom devedesetih, kada se Treæi latio sistematskog razvodnjavanja “gradske supstance”.

Površnošæu, izveštaèenošæu i ispraznošću Treći je temeljno i postojano razgraðivao svaki (beo)gradski mit i simbol. A tiha voda breg roni. Uvek su ga potcenjivali i nipodaštavali, ali je odradio posao. Posadio je seme iz koga su ubrzo poèele da nièu palme i drugi slièni plodovi. Nije ništa èudno što su Miklja, Voja i njihovo jato bili jedini predstavnici “SCG” koji su se u vreme olimpijskih poraza ludo zabavljali i kliberili. Ko se poslednji smeje, najslaðe se smeje...

Novo vreme postavilo je nove izazove i Treæi je ponovo bio na visini zadatka. Nema ljutnje. Jedino su Miklja i Treæi priskoèili u pomoæ “državi” kada se ispostavilo da kulturna prezentacija “države” na Olimpijadi nije na vreme osmišljena. Ponudili su nešto èega niko drugi ne bi mogao da se seti - da ono što se državom i državnom televizijom zove bude pokriæe za sitan æar ekipe “zaslužnih”, ovaj put “novinara” i “umetnika”. Ministar 011 imao je sluha za to. Za šta drugo država uostalom i služi? Za državnu televiziju znamo, ona, kaže njen šef, treba da opamećuje narod. Zato su u Atinu išli samo najbolji.

Sve u svemu, pravo na negodovanje zbog izbora selektora Miklje imaju jedino istinski doajeni srpske kulture našeg doba: Stoja, Indira, Aca Lukas, Ceca, Džej... Kako za njih nije bilo mesta na selektorovom spisku kada se zna da su upravo oni najbolji i najpoznatiji ambasadori “naše” kulture. Treba se nadati da će, posle sveobuhvatnih analiza rezultata iz Atine koje su najavljivane, bar na Olimpijadu u Pekingu putovati najjača “kulturno-medijska” reprezentacija. I sportski rezultati æe onda sigurno biti mnogo bolji.

ŠUTIRANJE ROCK&ROLLA by Pedja Dragosavac

MAGAZIN CAMP, NO.1, OKTOBAR 2004.

Zahvaljujuæi znamenitoj prošlosti, B92 je na svoju 15-tu godišnjicu mnogo više od obicnog medija, postao je mit! Mitologizacija ne znaèi da herojskih dela nije bilo. Naprotiv: Bilo ih je i nikad neæe biti sporna. Nanosi vremena, meðutim, znaju da zamagle stvarne dogaðaje, da im udahnu sasvim nova znaèenja. Istinita (i)storija je stvar interpretacije: «Reci mi šta hoæeš da budeš i prošlost po meri cilja biæe skrojena!»

Za 15-ti roðendan Radio B92 evocirao je uspomene na prošlost mnogo više nego ranije. Nekadašnji novinari su ponovo sedeli pred mikrofonima, glumila se mladalaèka spontanost, èak su - jednom dnevno! – emitovane pesme koje su nekada bile nezaobilazni deo muzièkog programa. Nostalgièna seæanja trebalo je da naglase kako stari duh Omladinskog radija B92 sada obitava na Novom Beogradu, u luksuznim prostorijama razgranate kapitalistièke kompanije B92.

Iako se poziva na dane bolje prošlosti, B92 treæeg milenijuma je u suštinskom smislu jedan sasvim novi entitet. Nekadašnji omladinci – buntovnici socijalizma - 2004. godine su etablirani trideset(i-nešto) godišnjaci. Avangarda tranzicije. Neki šefuju u matiènoj kuæi, neki su se preselili u još profitabilnija preduzeæa, jedino je, valjda, Milica Kuburoviæ bez traga i glasa nestala iz javnog života.

Rast firme razvodnio je nekada kompaktan kolektivni duh. Prljav veš sve èešæe dopire u javnost. Meðu razlièitim frakcijama kapitalistièke kompanije konstantno tinja sukob niskog intenziteta. Starosedeoci se, bar deklarativno, glože oko vizije buduænosti Radija. Jedni su za beskompromisn(ij)u komercijalizaciju, drugi za oèuvanje kontrakulturnog plamena. Problem je, meðutim, što je reè o «sholastièkoj» raspravi. Nikakve vizije po svoj prilici nema. Poklekla je pred «nameštenjima» koja znaèe moæ, status, društveni ugled.


Radio
Mada je Radio danas samo jedan manji segment kompanije B92, ni njega nisu mimoišle «sistemske promene». Emisije kao što su «Šišmiš» i «Velika rokenrol prevara» davna su prošlost, u nekada neprikosnovenom terminu „Intervjua dana“ emituju se razbibrižni kvizovi, angažovanost je razvodnjena trivijalnim tonovima i reklamama. Prirodno je, stoga, što se i plejlista osvežava sve lakšim sadržajima. Zahtevi oglašivaèa i muzièke želje najbrojnije publike - one koja radio slušaju na preskok, u intervalima od desetak minuta – morale su da budu pretpostavljene navikama starih slušalaca.

Na skali vrednosti, Public Enemy, Sonic Youth ili Disciplina Kième nekada su se kotirali mnogo bolje od muzièkih želja domaæica koje slušaju radio dok kuvaju ruèak. Vremena su se, meðutim, promenila. Preživele oaze drugaèije muzike – „Disko 3000“, „Moæ veštica“, „Originalni soul reènik“ i dr. - podseæaju na pionirske dane, no ne treba gajiti iluzije kako je povratak na staro moguæ. Nije mala stvar ni što je inovirana „mejnstrim“ koncepcija Radija B92 ponovo najispoliranija u èitavom etru.

Zašto muzièka redakcija B92 ne uspeva da razvije populistièki koncept, koji bi u isto vreme bio po ukusu široke publike i po meri «muzièkih puritanaca» iz redakcije, složenije je pitanje na koje ima više odgovora.

Dok je „ukus miliona“ u Srbiji je 90-tih srozavan na najjeftinije ružièasto, B92 je dugo bio jedini medij koji je (i) u muzièkom smislu išao u korak sa vremenom. Slušaocima je pružao ugodnu iluziju kako žive u svetu a ne u crnoj rupi univerzuma. Pomalo paradoksalno Radio je bio najnezavisniji u doba najcrnjeg mraka prve polovine 90-tih. Živelo se od donacija, ali je donatora bilo taman toliko da ni jedan nema veæi uticaj na ureðivaèku politiku. Zato je u muzièkom smislu bilo moguæe razvijati koncept koji bi bio shvaæen kao elitistièko-eksluzivistièki èak i u sredinama gde jaz izmeðu masovne i alternativne kulture nije tako dubok kao kod nas. Ipak, propuštena je prilika da se znaèajnije podrzi i pomogne razvoj lokalne kulturne produkcije.

Do prve «zvaniène» korekcije muzièke politike Radija došlo je sa formiranjem ANEM-a. Usled velikog rasta slušanosti tokom zimskih demonstracija 96/97 unutar kolektiva sazreva svest o potrebi trajnijeg pridobijanja mejnstrim publike. Pod savetnièkom paskom iskusnog radio-konsultanta iz Velike Britanije, B92 uvodi formulu plejliste - unapred odreðene liste pesama koje se puštaju tokom dana. Muzièka šema, koju su do tada kreirali muzièki saradnici, gubi na nepredvidivosti, ali Radio zato dobija na slušanosti.

Jedan mnogo drastièniji rez, meðutim, teško je vremenski locirati. Razgraðivanje domaæe rok scene bio je «proces dugog trajanja». Muzièki stratezi Radija B92 svakako nisu bili glavni akteri u tom procesu, ali njihov doprinos ne bi smeo da bude prenebregnut.

Kada je posle zatvaranja 9. marta Radio B92 sledeæeg dana ponovo ušao u etar emitujuæi samo muziku, nisu puštane samo „angažovane“ pesme Public Enemy-ja i Clash-a, veæ i Disciplina Kième, na primer. Kada je bilo potrebno artikulisati antiratni stav, pod pokroviteljstvom Radija realizovan je projekat Rimtutituki. Jedino je na talasima B92, u redovnom programu, emitovana necenzurisana verzija Rambove „Prijatelju, prijatelju“. Jedino na frekvenciji 92,5 MHz „Molitva“ Partibrejkersa nije bila politièki nekorektna.

Jedino je B92 mogao da pruži kakvo-takvo utoèište rok-sceni koja se našla na vetrometini. Ali, nije. Sa objašnjenjem da bi emitovanje domaæe muzike znaèilo utapanje u bezlièno radio-difuzno okruženje, B92 ne samo da se kontinuirano distancirao od domaæe rok-scene, veæ se dobrovoljno odrekao celokupne jugoslovenske rok baštine. Iako je ta muzika postala sastavni deo kolektivnog identiteta više gradskih generacija širom Jugoslavije, gurui ispravnog muzièkog ukusa odluèili su kako to više nije «kul». Preæutno je usvojena i premisa da je „naprednoj“ srpskoj publici (koja sluša B92) engleski bliži od maternjeg jezika.

Takva odluka imaæe dalekosežne posledice ne samo po (zvuèni) identitet Radija, veæ i na pravac razvoja popularne muzike u Srbiji. Pošto je tokom 90-tih postao najmoæniji trendseter «s one strane Pinka», B92 imao je potencijal da odluèujuæe utièe na taj pravac. Izabrao je, ipak, komforniju ulogu povlašæenog epizodiste. Umesto da nametne model urbane muzike i urbanog životnog stila koji bi bio alternativa ružièastom, odluèuje se za (sektaški) ekskluzivizam i snobizam.

Jugoslovenska rok muzika, šta god ko o njoj mislio, predstavljala je jedinu „urbanu baštinu“ koja je mogla da bude osnova za stvaranje civilizovanog novovremenskog koncepta popularne kulture. No, baština je napuštena. EKV je na talasima Radija B92 poslednji put bilo moguæe èuti onog dana kada je umro Milan Mladenoviæ. Nije bilo dovoljno samo ratosiljati se balasta „stare“ domaæe rok muzike, veæ je to nasleðe bilo neophodno uniziti, ne bi li se dokazalo kako je odluka imala pokriæe.

Jedina domaæa muzika koja æe ubuduæe postojati u programskoj šemi biæe muzika iz produkcije B92: Veliki prezir, Jarboli, Eva Braun, Kanda, Kodža i Nebojša, Darkvud dab... Podržavanje „nove scene“ u trenutku kada je muzièko tržište bilo u potpunom raspadu bio je hrabar potez vredan poštovanja. Postavlja se, ipak, pitanje šta je bio cilj kome se težilo – korespondiranje sa širom publikom ili zadovoljavanje „ekipe“ iz kruga dvojke. Prvi cilj nikada nije postignut. Drugi jeste, ali samozadovoljavanje i nije neka zabava.

Svojim sastavima, èiji kvalitet uglavnom nije sporan, matièna kuæa u mnogo èemu je uèinila medveðu uslugu. Stvoren je diskontinuitet sa prethodnom generacijom bendova, a prema svim grupama nove generacije koje ne objavljuju za B92 podignuta je visoka ograda. Bagatelisala se popularnost Dece loših muzièara, Sanšajna ili Del Arno Benda, a veštaèki su pumpani sastavi znatno skromnije tržišne vrednosti. RTS propagandni manir pre ili kasnije morao je da proizvede kontra-efekat. O tome najilustrativnije govori pesmica „Mrzim Kandu, Mrzim Kodžu, mrzim Silu, Darkvud dab...joj što mrzim Beograd“, koja i dan danas može da se èuje po provinciji.

Proces obesmišljavanja domaæe rok scene išao je ruku pod ruku sa distanciranjem od rok nasleða uopšte. Po ugledu na svetske metropole gde se u prvoj polovini 90-tih zahuktava tehno-manija i B92, da sluèajno ne bi kaskao za trendom, negde baš u jeku najveæe ekonomske kataklizme, pravi zaokret u tom pravcu. Gotovo preko noæi, gitarski zvuk poèinje da tretira kao arhaiènost, ili, internim reènikom, kao zabavu za seljake.

Rokenrol 90-tih jeste prolazio kroz veliku krizu. Komunizam je izdahnuo, svet se promenio, raðao se novi senzibilitet. Muzika je poèela da se razvija difuzno, u mnogo razlièitih pravaca. U promenjenom kontekstu rokenrol kao da se izduvao i izgubio na uverljivosti. Ipak, u svetskim metropolama iz kojih su razni uticaji stizali u Srbiju rokenrol je ostao legitimna alternativa. Ne više glavna i jedina, ali svakako jedna od alternativa.

Naèin na koji je „urbani Beograd“, olièen izmeðu ostalog i u Radiju B92, šutnuo rokenrol i prešaltovao se na di-džejeve svih boja imao je u sebi nešto vrlo provincijalno. Gurui ispravnog ukusa, koji su do juèe glorifikovali nojz i garažni rok, doživeli su iznenadno prosvetljenje i preko noæi promenili veru. Slušalaèka pastva poslušno ih je sledila i dok se lupilo dlanom o dlan „urbani Beograd“ veæ je bio u kolu novog trenda. B92 je taj novi trend kanalisao – preko programa, ali i prekovremenim radom svojih muzièkih saradnika, kojima klupski angažman - reklamiran na radiju - postaje redovna „honorarna“ delatnost.

Mnogi su i dan danas ponosni kako je to „urbani Beograd“, èak i u vreme sankcija, izolacije i ekonomske katastrofe, išao u korak sa svetom. Na tu temu, nažalost, nije bilo javne polemike - popularna kultura u Srbiji tretira se površno i „hvata“ stihijski – jer da jeste, èula bi se i drastièno drugaèija mišljenja. Ideja o kopiranju koncepta klupske kulture Londona ili Njujorka u bednoj i izolovanoj Srbiji - gde je najveæi broj noænih klubova smešten na Ibarskoj magistrali i gde mladi tavore bez posla i perspektive - sama po sebi je bila prilièno bizarna.

Ali ne znaèi da se nije primila. Naravno, na izvitoperen naèin. Siromaštvo, nedostatak informacija i nepostojanje komunikacije sa spoljnim svetom uticali su na to da se «srpski klabing» razvija u kontekstu koji sa izvornim nema mnogo veze. Za tako nešto nije postojala realna „materijalna i socijalna baza“ (koliko postoji danas svedoèi razgranatost klupske scene – klubovi koji na nešto lièe mogu da se izbroje na prste jedne ruke).

Posredno i neposredno, B92 i poslenici njegove muzièke redakcije dali su neprocenjiv doprinos ustolièavanju „rejva“ u „glavnu (noænu) prièu“ u gradu. Nije se mnogo marilo za posledice po ostatak muzièke scene. U nelojalnoj konkurenciji sa di-džejevima, živa muzika postaje nerentabilna – èist luksus. Scena se tako temeljno urušila da ni dan danas ne može da stane na noge.

Transformacija u radio-televiziju i privatizacija za B92 su bili maè sa dve oštrice: postaje jedna od najmoænijih medijskih kuæa u Srbiji, ali više ne može više da raèuna privilegovanu poziciju „ni na nebu ni na zemlji“ – izmeðu tržišta i donacija. Trvenja oko muzièke koncepcije prilagoðene novoj poziciji i novim ambicijama Kuæe predstavljaju paradigmu teškoæa sa kojima se suoèava jedno „porodièno“ preduzeæe kada za kratko vreme izraste u veliku kompaniju.

Radio B92, ukljuèujuæi tu i muzièku redakciju, dugo je plutao kao samodovoljno telo. Ukoliko bude znaèio silazak iz oblaka na zemlju, sudar sa tržištem po B92 može da ima i pozitivne posledice. I dalje je to jedan od retkih medija sa potencijalom da nametne alternativni kulturni koncept ružièastom otrovu. Da bi taj potencijal bio iskorišæen na pravi naèin i „za opšte dobro“ neophodno je stvoriti civilizovan populistièki koncept. To bi konaèno trebalo shvatiti kao izazov, ne kao truli kompromis.

Nije neophodno puštati Željka Joksimoviæa, ali jeste preko potrebno zapitati se zašto B92 – njegova muzièka redakcija i produkcija - do sada nije izbacio ni jednu muzièku zvezdu èiji bi rejting bio bar na nivou popularnosti samog Radija. Veliki deo današnjeg problema Radija B92 jeste što je dao veliki doprinos produbljivanju pomenutog jaza izmedju masovne i alternativne kulture. I kako god da se okrene na kraju balade moraæe da pokusa ono što je sam kuvao. To je zalog «svetle buducnosti».

REM = Južnjačka uteha

Magazin CAMP, no.2, januar 2005.

I'm going to make whatever it takes,ring you up, call you down, sign your name, secret love,make it rhyme, take you in, and make you mine.

REM – Strange currencies – Monster 1994.



Legenda kaže da kada je Majkl Stajp ( Michael Stipe ), krajem sedamdesetih, prvi put ušao u Vukstris ( Wuxtry’s ), kultnu Atinsku( Džoržija, SAD ) prodavnicu ploča, sa sobom je vodio dve zgodne devojke. Prodavac, Piter Bak ( Peter Buck ) je, sav srećan zbog neočekivane ženske posete, izašao da ih provede kroz rafove. Legenda nam ne govori da li je, tada tek punoletni Stajp išta pazario tog dana. Pretpostavlja se da ih je Bak ubeđivao da uzmu nešto od njegovih favorita, Tom Petija ( Tom Petty ) ili Brdsa ( The Byrds).Zna se samo da su devojke bile sestre Majkla Stajpa, Linda i Sindi. I da je Bog rok muzike odlučio da američki jug podari i drugim najvažnijim događajem u istoriji svog mandata ( prvi se dogodio par decenija ranije, kada je dobri sin Prisli poželeo da obraduje mamu rođendanskom pesmicom ).

Petnaest godina kasnije, leta 1996, Stajp, Bak, Majk Mils i Bil Beri u zgužvanim majcama poziraju za naslovnu stranicu magazina „Rolling Stone“. Namerno ili slučajno, poluzainteresovano gledaju u objektiv. Ispod njihove fotografije samo jedna rečenica, pitanje - „Would you pay 80 milion USD for this band?“ Ljudi iz Vornera ( Warner ) nisu imali dilemu – četvorka iz „atinske škole“ je potpisala tada najskuplji ugovor u istoriji rok muzike – osamdeset miliona za pet albuma. I to unapred. Šta se desilo? Kako su stigli od Vukstrisa do Vornera? I o čemu su te pesme zapravo?

REM su svoj prvi koncert održali u Atini 19.aprila 1980. Naziv za bend ( koji je skraćenica termina Rapid Eye Movement, što je u stvari brzi pokret oka do koga dolazi kada je čovek u fazi dubokog sna) su smislili tako što su pijani, po zidu dnevne sobe kredom žvrljali razna potencijalna imena. Akronim r.e.m im se učinio dovoljno dobrim i provokativnim ( druga alternativa je bila „Negro eyes“ ). U aprilu 1983. objavljuju svoj prvi long plej album „Murmur“ koji prevazilazi sva očekivanja i već na početku grupa postaje apsolutni kult po koledžima u Americi i Evropi. Do 1988. REM objavljuju još 4 albuma „Reconing“, „Fables of the reconstruction“ „Life’s rich pageant“ i „Document“. Pesme sa ovih ploča „The one I love“, „The end of the world as we know it“, „Perfect circle“,“So.Central rain“ ostvaruju veliki uspeh na nezavisnim i koledž radio stanicama ali bend i dalje ne ostvaruje kopču sa širom, mejnstrim publikom. Ipak, „Green“, prvenac izdat za veliku kuću ( Warner bros ) i spot za singl „Orange crush“ lako osvajaju nove slušalačke teritorije. „Green“ i svi albumi koji su se desili posle njega – „Out of time“, „Automatic for the people“, „Monster“, „New adventures in Hi-Fi“,“Up“, „Reveal“ i poslednji „Around the sun“ dokaz su da gigantski ugovori, velike turneje i planetarna popularnost ne moraju uvek da znače pad kvaliteta i komercijalizaciju. I tu su REM izuzetak koji potvrđuje pravilo.

REM je već početkom devedesetih zadobio status fenomena kojim se lako može opisati stanje u američkom društvu krajem XX veka, kao što su to i filmovi Kventina Tarantina ili knjige Breta Istona Elisa ili Daglasa Kouplenda. Kritika potrošačkog sistema vrednosti, otuđenje, socijalna angažovanost, ekološka svest bile su glavne teme tekstova ovog benda. Ipak, publika je reagovala na lirska osećanja koju su prenosili kroz muziku a ne na tužne „dvoje se vole, treći im smeta“ tekstualne zavrzlame – Stajpovi tekstovi su od početka bili zagonetni čak i za ostale članove grupe. Kada je „The one I love“ osvojila etar mnogi nisu shvatili ironiju na temu „prave ljubavne pesme“ a neki fanovi još uvek sentimentalno doživljavaju ove stihove. „Losing my religion“ jeste prva pesma koja direktno govori o muško-ženskim ili muško-muškim ili žensko-ženskim odnosima a koja je izašla iz REM radionice. I ona je bila prelomna tačka njihove karijere. Nesvršeni studenti umetnosti sa provincijskog univerziteta tako su, za kratak vremenski period, postali jedini neosporni savremeni američki rok bend. I mit se vaspostavio – REM su grupa čije su pesme najčešće korišćene u tinejdžerskom serijalu „Beverli Hills 90210“ ( Brenda Volš demonstrativno baca u đubre „Out of time“ kada Dilan raskida sa njom – jer „Losing my religion“ je „njihova pesma „ ), Džef Goldblum vozi bicikl uz ritam „The end of the world“ na početku propagandne žvake- filma „Independence day“ a Bret Iston Elis čak formuliše stanje svesti jednog od junaka svoje knjige „Glamorama“ kao „That was that’s me in the corner/that’s me in the spotlight moment“.

„Automatic for the people“, tiha voda koja breg roni, delo je u produkciji Skota Lita a izlazi u jeku granž pokreta i važi za najbolji album REM-a. Stajp je proglašen za „glasnogovornika generacije“ a članovi benda se sve više aktiviraju u političkom životu, pogotovo agitujući za svrgavanje republikanaca i postavljanje Bila Klintona na čelo Sjedinjenih Država. Sledi „Monster“, snažan album o seksu i strasti, tekstovi postaju sve eksplicitniji a planetarni tron sve čvršći.
Na „ Adventures in Hi-Fi“ Majkl Stajp udružuje vokal sa svojim dugogodišnjim idolom, muzičarkom Peti Smit – rezultat je maestralna „E bow the letter“, po mišljenju sladokusaca jedna od najemotivnijih pesama u njihovoj karijeri. Zbog zdravstvenih problema i želje da se posveti porodici, 1997. bubnjar Bil Beri napušta bend ali REM nisu demoralisani. Snimaju još tri albuma na kojima reafirmišu stare uticaje – postaju sve popularniji u Evropi, a singlovi su praćeni inovativnim spotovima („At my most beautiful“, „Imitation of life“, „Bad day“ ).

Snaga i značaj REM-a se ne mogu do kraja objasniti bez da se uđe na metafizičku ravan. Misteriozna lirika, frontmen harizmata, život u provinciji, konstantna reinvencija. Stajp, Bak, Beri i Mils su prvi muzičari koji su deglamorizovali rok „lajfstajl“, ne samo načinom života već i time što su od samo početka pripadali muzičkoj alternativi u kojoj su takvi, nepromenjivi, postali i ostali važni. Simbol su integriteta, sve vreme poštujući tradiciju nezavisnog zvuka, čineći sve isto kao da masni ugovori uopšte ne postoje. Stvar je jednostavna - niko nikoga ne može rečima da ubedi da počne da sluša REM, jer je ulazak u njihov svet krajnje dobrovoljna i nužno spotana inicijacija. Posle koje odgovor na pitanje o tome da li su bolji Bitlsi ili Stonsi može da ima samo tri slova.

Pesme REM - najčešće postavljana pitanja

Da li je “Automatic for the people” ime restorana?
Ne, to je slogan restorana Weaver D's Delicious Fine Foods, popularnog mesta u kome se jede domaća, atinska kuhinja.

Ko je Tarsem, reditelj spota “Losing my religion”?

Tarsem je indijski reditelj, ljubitelj Tarkovskog i Karavađa, a njihov uticaj je evidentan u ovom višestruko nagrađivanom spotu. Inspiraciju je našao I u indijskoj mitologiji, posterima iz vremena sovjetske revolucije I u Markesovoj priči “Starac sa ogromnim krilima”

Da li je hit sa albuma UP, “At my most beautiful” posveta Bič Bojsima?
Da. Ta pesma je napisana kao omaž Brajanu Vilsonu čiji su Mils i Bak veliki obožavatelji.
Kako glasi tekst refrena pesme “Sidewinder sleeps tonight”?
Dok se tekstovi pesama nisu pojavili na netu obožavatelji su licitirali između "Call me in Jamaica," ili "Only in Chalawaika." Ipak tačan odgovor je "Call when you try to wake her up” ili kako Stajp povremeno peva “Call me if you try to wake her up."

Ko je Monti iz pesme “'Monty Got a Raw Deal' ?
Glumac Montgomeri Klift.
Da li je pesma “Losing my religion” o gubitku vere u Boga?
Ne, to je fraza koja se na jugu Amerike koristi kada nekom “pukne film”, najčeće se kada se govori o raskidu veze. Kako je Stajp rekao u nekom od svojih intervjua, tekst se odnosi na nekoga ko je odlučio da prestane da bude fatalno zaljubljen I da ga je za pisanje teksta inspirisala opsesivna ljubav o kojoj pevaju The Police u hitu “Every breath you take”.

Da li je tačno da su REM obradili pesmu Glorije Gejnor ( Gloria Gaynor ) “I will survive”?
Da, povremeno je izvode na koncertima ali se ta pesma nije našla na „bootleg“ CD-u sa obradama “Frequencies”. Zanimljivo je da je na njihovoj koncertnoj listi ponekad I “Wicked game” Chris Isaaka.

Šta znači “Star me kitten”?
Refren glasi Have we lost our minds?Will this never end?Just fuck me kitten.You are wild and I'm in your possesion. a pesma je trebala da se zove Fuck me kitten. Ipak, izdavačka kuća je umesto reči fuck htela da stavi zvezdicu (* ) pa su je REM i bukvalno nazvali “Star me kitten”. Ista stvar se desila pesmi Rolling Stones-a “Starfuck” koja se na albumu zove “Starstar”.

U koliko sati REM pišu svoje pesme?

Verovatno imeđu 3 i 4 ujutru, to je vreme koje se precizno spominje u tekstovima.
(Saturn Return, E -bow the letter, Daysleeper )

Da li se Majkl Stajp zabavljao sa Kortni Lav ?

Ne, ali su dobri prijatelji. Ona je posle smrti Kurta Kobejna poklonila bendu Kurtovu gitaru na kojoj su odsvirali pesmu “Let me in” a koja je posvećena frontmenu Nirvane. U jednom od poslednjih intervjua Kurt je otkrio svoju fascinaciju REM-om “Želeo bih da Nirvana snimi barem još jedan album koji bi zvučao eterično i akustično, kao “Automatic for the people”. Kada bih samo mogao da napišem neku pesmu kao što su njihove.Najbolji su.”

Da li bi ste platili 80 miliona dolara za ovaj bend?

Zaokružite na 100.




Priprema za koncert 21.01.2005. – Korisni sajtovi

http://www.remhq.com/ – oficijelan, tezi za otvaranje

http://www.murmurs.com/ – jako dobar fan sajt, odlican interfejs

http://www.myrem.com/ – cetovi + trivia