RUŽIČASTU FLEKU NA ZASTAVU*
*text objavljen u magazinu CAMP no. 2, decembar 2004.
Srpska kultura treba da se ponosi. Najuticajnija nacionalna institucija proslavila je deseti rođendan. I ne gubi vreme na slavlje. Punom parom gazi napred. Ka novim radnim pobedama. Jedan je Pink.
Srbiji je konačno svanulo. Treba se radovati i biti optimista. Na kraju, optimista se nervira samo jednom. Pesimista bar dvaput. Unapred ga je jeo loš predosećaj. Kasnije se pokazalo da je bio u pravu. U galopu »demokratske« Srbije kroz »tranziciju«, mnogo je razloga za optimizam.
»Ugovor s narodom« je ispunjen. Samo narod ne vodi računa o zdravlju. Mnogo puši. Dosadna zemlja. Sve se vrti u krug. Iz šupljeg u prazno. Jedino je naš život grand šou. Konačno možemo da budemo opušteni. Kul kao jul. Naša ružičasta budućnost blješti. Zaslepljuje. I peva. Raspuklim glasom.
.
Vizija ružičaste Srbije rođena je kad je bilo najteže. Nikla je tako reći iz prkosa. Posadili su je i gajili najhumaniji. Kao cvet u svojoj kosi. Đubrili su je, zatim, baštovani demokratije. Sada džiklja sama. Kao veliko kiselo drvo. Pod njenom krošnjom raste još mnogo pečuraka - muhara.
Pink je danas najmoćniji hram srpske duhovnosti. Hram Svetog Save jeste ogroman, skoro kao srpska manija veličine. Ali nije funkcionalan. Mnogo mermera, mnogo para, a ni zvona skoro da se ne čuju. A kamoli poruka. Pogotovu kad je arhaičnim jezikom saopštavaju ambasadori prošlosti. Iako zagrnuti u odoru autoriteta, u savremenoj grand paradi su autsajderi. Silikonska božanstva opipljivija su od nebeskih. U 21. veku Ćirilo i Metodije stižu preko predajnika i satelita. Nastupaju kao Boško i Bilja. Razoružavaju ispraznošću. Osvajaju hipnotičkom praznoćom.
Tajna uspeha ružičastog je kao formula koka-kole: jednostavno, neodoljivo, zarazno. Bilo je, međutim, potrebno iscediti ubitačni ekstrakt srpskog nacionalnog bića. Proniknuti u dubinu srpske duše. Sastaviti jelovnik duhovne hrane. Meksičke sapunice, holivudski blokbasteri, azerbejdžanska muzika, italijanski fudbal, svebalkanska džiberana. Čovek je ono što jede? Hrana je svedočanstvo o iskonskoj čistoti i dubokoj utemeljenosti. Bića. Alien 5?
Recept srpske koka-kole deluje trivijalno. Ali nije. Za takav podvig potrebno je bilo junaštvo. Ništa teže nego pogledati istini u oči. Dijagnostifikovati (pred)civilizacijski stadijum »nacije«. Tzv. nacionalna inteligencija i dalje za to nije sposobna. Dokaz da se, ipak, nije odrodila od plebsa.
Slika na Pinku je odraz »nacije« u ogledalu. Hepi-end srpske istorijske sapunice. Gomile nesrećnika, razbucana država, veselje za kraj. Pogreb sa trubačima. A što ne bi moglo? Sve može. Pa scenaristi su svojski odradili posao. Najuzvišeniji palanački umovi. Ne mrzi ih da do poslednjeg daha pišu nove epizode. Strepnja je konačno plića nego nada.
Pink je objedinio srpske zemlje. Mobilisao srpski nacionalni korpus. Omedjio srpski duhovni prostor. I prenosi se dalje. Kao HIV. Uz to, Pink je najmanji zajednicki sadrzalac za Srbe svih boja i uverenja. Pomirio je maticu i dijasporu. City, predgadje i selo. Obraz, Helsinški odbor i FK Radnički (Obrenovac). Radikale, reformiste i jogi letače. Pedere, Delije i Rušku Jakić. Vesnu Jugović, Eru Ojdanića, Čanka i pink-zečice. Sve ih je usisao, svario i izlio u etar.
Papicu ne gutaju samo Srbi. Dapače. U ogledalu su prepoznaju i drugi. Slovenci, Hrvati, Bosanci, Makedonci, Bugari... I predaju se bez borbe. Bez ispaljenog metka osvojene su teritorije do kojih srpske vojske nisu i nikada neće stići. Ni Tokio nije više daleko kao što je bio.
Načertanije i Memorandum postali su pase. Nije bilo neophodno ni Teslino tajno oruzje. Samo hleba i igara. Preko predajnika i satelita. Muhadžedini, ustaški bojovnici, komite, četnici, svi vole zivot u ružičastom. Da li vole i krv? Samo kad pobesne. Od lošeg programa. Dobro je, dakle, da je narod zadovoljan.
Pored toga što vesnik ružičaste budućnosti - pune pesme i igre, manekena i manekenki, Leontina i Severina, Pink svojim programom – izborom tema i specifičnom optikom – Srbe i srodne im horde i čopore, uvodi u doba globalizacije. Priprema za ulogu koja im sleduje u novom svetskom demokratskom poretku. U globalnoj podeli rada na kraju istorije neko mora da bude pešadija. Najbolje je kad ima dobrovoljaca. Za šta, uostalom, mediji i služe?
Prirodno je, dakle, što i svetski propovednici demokratije, ljudskih prava i slobodnog trzišta svakim novim danom na ružičasto gledaju sa sve više simpatija. Pored prevodjenja pravila »demokratije« na sve zulu dijalekte, Pink je primer preduzetništva. Trebalo je proliti mnogo znoja da bi se u doba ratova, sankcija, hiperinflacije i espeesovsko-julovskog socijalizma napravila privatna imperija. Samo sa svojih deset prstiju. Takvo delo treba svima da bude putokaz.
Kao što rekoh, mnogo je razloga za optimizam... Velika vizija postala je stvarnost.
Pedja Dragosavac
Srpska kultura treba da se ponosi. Najuticajnija nacionalna institucija proslavila je deseti rođendan. I ne gubi vreme na slavlje. Punom parom gazi napred. Ka novim radnim pobedama. Jedan je Pink.
Srbiji je konačno svanulo. Treba se radovati i biti optimista. Na kraju, optimista se nervira samo jednom. Pesimista bar dvaput. Unapred ga je jeo loš predosećaj. Kasnije se pokazalo da je bio u pravu. U galopu »demokratske« Srbije kroz »tranziciju«, mnogo je razloga za optimizam.
»Ugovor s narodom« je ispunjen. Samo narod ne vodi računa o zdravlju. Mnogo puši. Dosadna zemlja. Sve se vrti u krug. Iz šupljeg u prazno. Jedino je naš život grand šou. Konačno možemo da budemo opušteni. Kul kao jul. Naša ružičasta budućnost blješti. Zaslepljuje. I peva. Raspuklim glasom.
.
Vizija ružičaste Srbije rođena je kad je bilo najteže. Nikla je tako reći iz prkosa. Posadili su je i gajili najhumaniji. Kao cvet u svojoj kosi. Đubrili su je, zatim, baštovani demokratije. Sada džiklja sama. Kao veliko kiselo drvo. Pod njenom krošnjom raste još mnogo pečuraka - muhara.
Pink je danas najmoćniji hram srpske duhovnosti. Hram Svetog Save jeste ogroman, skoro kao srpska manija veličine. Ali nije funkcionalan. Mnogo mermera, mnogo para, a ni zvona skoro da se ne čuju. A kamoli poruka. Pogotovu kad je arhaičnim jezikom saopštavaju ambasadori prošlosti. Iako zagrnuti u odoru autoriteta, u savremenoj grand paradi su autsajderi. Silikonska božanstva opipljivija su od nebeskih. U 21. veku Ćirilo i Metodije stižu preko predajnika i satelita. Nastupaju kao Boško i Bilja. Razoružavaju ispraznošću. Osvajaju hipnotičkom praznoćom.
Tajna uspeha ružičastog je kao formula koka-kole: jednostavno, neodoljivo, zarazno. Bilo je, međutim, potrebno iscediti ubitačni ekstrakt srpskog nacionalnog bića. Proniknuti u dubinu srpske duše. Sastaviti jelovnik duhovne hrane. Meksičke sapunice, holivudski blokbasteri, azerbejdžanska muzika, italijanski fudbal, svebalkanska džiberana. Čovek je ono što jede? Hrana je svedočanstvo o iskonskoj čistoti i dubokoj utemeljenosti. Bića. Alien 5?
Recept srpske koka-kole deluje trivijalno. Ali nije. Za takav podvig potrebno je bilo junaštvo. Ništa teže nego pogledati istini u oči. Dijagnostifikovati (pred)civilizacijski stadijum »nacije«. Tzv. nacionalna inteligencija i dalje za to nije sposobna. Dokaz da se, ipak, nije odrodila od plebsa.
Slika na Pinku je odraz »nacije« u ogledalu. Hepi-end srpske istorijske sapunice. Gomile nesrećnika, razbucana država, veselje za kraj. Pogreb sa trubačima. A što ne bi moglo? Sve može. Pa scenaristi su svojski odradili posao. Najuzvišeniji palanački umovi. Ne mrzi ih da do poslednjeg daha pišu nove epizode. Strepnja je konačno plića nego nada.
Pink je objedinio srpske zemlje. Mobilisao srpski nacionalni korpus. Omedjio srpski duhovni prostor. I prenosi se dalje. Kao HIV. Uz to, Pink je najmanji zajednicki sadrzalac za Srbe svih boja i uverenja. Pomirio je maticu i dijasporu. City, predgadje i selo. Obraz, Helsinški odbor i FK Radnički (Obrenovac). Radikale, reformiste i jogi letače. Pedere, Delije i Rušku Jakić. Vesnu Jugović, Eru Ojdanića, Čanka i pink-zečice. Sve ih je usisao, svario i izlio u etar.
Papicu ne gutaju samo Srbi. Dapače. U ogledalu su prepoznaju i drugi. Slovenci, Hrvati, Bosanci, Makedonci, Bugari... I predaju se bez borbe. Bez ispaljenog metka osvojene su teritorije do kojih srpske vojske nisu i nikada neće stići. Ni Tokio nije više daleko kao što je bio.
Načertanije i Memorandum postali su pase. Nije bilo neophodno ni Teslino tajno oruzje. Samo hleba i igara. Preko predajnika i satelita. Muhadžedini, ustaški bojovnici, komite, četnici, svi vole zivot u ružičastom. Da li vole i krv? Samo kad pobesne. Od lošeg programa. Dobro je, dakle, da je narod zadovoljan.
Pored toga što vesnik ružičaste budućnosti - pune pesme i igre, manekena i manekenki, Leontina i Severina, Pink svojim programom – izborom tema i specifičnom optikom – Srbe i srodne im horde i čopore, uvodi u doba globalizacije. Priprema za ulogu koja im sleduje u novom svetskom demokratskom poretku. U globalnoj podeli rada na kraju istorije neko mora da bude pešadija. Najbolje je kad ima dobrovoljaca. Za šta, uostalom, mediji i služe?
Prirodno je, dakle, što i svetski propovednici demokratije, ljudskih prava i slobodnog trzišta svakim novim danom na ružičasto gledaju sa sve više simpatija. Pored prevodjenja pravila »demokratije« na sve zulu dijalekte, Pink je primer preduzetništva. Trebalo je proliti mnogo znoja da bi se u doba ratova, sankcija, hiperinflacije i espeesovsko-julovskog socijalizma napravila privatna imperija. Samo sa svojih deset prstiju. Takvo delo treba svima da bude putokaz.
Kao što rekoh, mnogo je razloga za optimizam... Velika vizija postala je stvarnost.
Pedja Dragosavac
posted by 30.februar at 11:47 AM
0 comments
